Julius Robert Oppenheimer (1904-1967)
Rođen je 22. aprila 1904. godine. Njegov otac bio je imućni nemački Jevrejin, emigrant i uvoznik tekstila u Njujorku.
Kao sedamnaestogodišnji student na Harvardu pokazivao je izvanredne rezultate iz predmeta grčki i latinski jezici, fizika i hemija. Objavljivao je poeziju i interesovao se za istočnjačku religiju i filozofiju. Nakon diplomiranja odlazi u Englesku da bi se bavio istraživanjem na Univerzitetu u Kembridžu. U Kevendišovoj laboratoriji radi pod mentorstvom velikog lorda Raderforda u laboratoriji koja je već imala međunarodnu reputaciju u istraživanju atomske strukture. Od 1929. godine radi na univerzitetima Kalifornija i Berkli, kao i na Kalifornijskom institutu za tehnologiju gde je utemeljio visoku školu za proučavanje teorijske fizike. Obučio je čitavu generaciju američkih fizičara, koji su bili zadivljeni njegovim organizacionim sposobnostima i intelektualnom nezavisnošću.
Posle nemačke okupacije Poljske 1939.godine, dva svetska naučnika, Albert Ajnštajn i Leo Szilard upozoravaju vladu U.S. da bi posedovanje atomske bombe od strane Nemaca bila pretnja za čitav svet.
Po ulasku Sjedinjenih Država u rat 1941. godine, predsednik Ruzvelt organizovao je istraživačku grupu i od Dž.Roberta Openhajmera, člana ove grupe, tražio da stane na čelo britanskih i američkih fizičara kojima je poveren zadatak da u laboratoriji u Novom Meksiku stvore nuklearnu bombu.
Godine 1944/45. napori saveznika da poraze nacističku Nemačku jačali su zbog zabrinutosti važnih političara, vojnih stratega, naučnika i vodećih obaveštajaca. Smatrali su da bi Nemačka, ukoliko bi imala dovoljno vremena, mogla da odnese prevagu na planu najsavremenijih tehnologija u oblasti naoružanja.
Posle probe prve atomske bombe, 16. jula 1945. godine, u Alamogordu, u Novom Meksiku, Openhajmer je opisao ovaj događaj: „Znali smo da svet više neće biti isti. Neki među nama su se smejali, nekoliko je zaplakalo, većina je ćutala. Sećam se rečenice iz hinduističkog svetog spisa Bhagavad-Gite: „Postao sam smrt, rušilac svetova”.
U cilju okončanja potencijalno dugog, iscrpljujućeg rata na istoku Azije, predsednik Truman naredio je da se atomske bombe bace na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki. Nema tačnih podataka o broju žrtava, ali se smatra da je oko 140.000 od 350.000 stanovnika Hirošime poginulo u eksploziji, a da je u Nagasakiju život izgubilo najmanje 74.000 ljudi. Stradanje je bilo veliko i stravično, ali je rezultat postignut i Japan je kapitulirao 15. avgusta.
Tri meseca kasnije, u novembru 1945. godine, Openhajmer je razgovarao sa svojim kolegama naučnicima i pokušao da objasni zbog čega su on i njegove kolege napravile tu bombu. Podvukao je i to da samo postojanje bombe znači da će ubuduće saradnja među narodima biti potrebnija nego ikada.
„Nije moguće biti naučnik ako ne verujete da je dobro učiti. Nije dobro biti naučnik a nije ni moguće, osim ako ne mislite da je od najveće vrednosti podeliti svoje znanje, podeliti ga sa nekim ko je zainteresovan. Nije moguće biti naučnik ako ne verujete da je znanje o svetu i moć koju ono daje stvar koja je od suštinske vrednosti za čovečanstvo. Da ga koristite da pomognete u širenju znanja, i da ste spremni da snosite posledice.
Jasno mi je da su se ratovi promenili… Jasno mi je da će biti vrlo jeftino napraviti je. Jasno mi je da se radi o situaciji u kojoj je kvantitativna promena i promena u kojoj se prednost agresije u odnosu na odbranu – napada u odnosu na odbranu – gde ta kvantitativna promena ima sav karakter promene kvaliteta, promene u prirodi sveta… Mislim da pojavljivanje atomske bombe i činjenice koje će se zaobići, da ih nije teško napraviti… da će njihova moć razaranja rasti i da je već neuporedivo veća od snage bilo kog drugog oružja – mislim da te stvari stvaraju novu situaciju, toliko novu da postoji neka opasnost, čak i opasnost u verovanju da ono što mi imamo jeste novi argument za sporazume, za nade koje su postojale pre nego što se ovaj razvoj dogodio. Pod tim mislim onoliko koliko volim da čujem zagovornike svetske federacije ili zagovornike organizacije Ujedinjenih nacija, koji o tim stvarima pričaju godinama – kao što volim da čujem da je ovde novi argument. Mislim da oni delimično promašuju poentu, jer poenta nije u tome da atomsko oružje predstavlja novi argument. Uvek je bilo dobrih argumenata. Stvar je u tome da atomsko oružje predstavlja polje, novo polje i novu priliku za ostvarivanje preduslova. Mislim da kada ljudi govore o tome da je ovo ne samo velika opasnost već i velika nada, to treba i da misle. Mislim da ne treba da podrazumevaju nepoznatu, iako sigurnu, vrednost industrijskih i naučnih vrlina atomske energije, već prostu činjenicu da u ovoj oblasti, zato što je pretnja jer je opasnost, i zato što ima izvesne posebne karakteristike, na koje ću se vratiti, postoji mogućnost da se ostvare, počnu da se realizuju one promene koju su potrebne da bi bilo mira. To su veoma dalekosežne promene. To su promene u odnosima među narodima, ne samo u duhu, ne samo u pravu, već i u poimanju i osećanju…
…Ja mislim da istinu govore oni što tvrde da je atomsko oružje opasnost koja utiče na sve na ovom svetu, te da je ono u tom smislu i zajednički problem, kao što je za saveznike bio zajednički problem kako da pobede naciste. Mislim da bismo mi, ako želimo da izađemo na kraj sa tim zajedničkim problemom, morali da razvijemo sveobuhvatan smisao za zajedničku odgovornost… Ono što želim da kažem, što želim svima da dobro usadim u svest, jeste da je u svemu tome na delu ogromna promena stanja duha. Postoje stvari koje smatramo dragocenima, i ja mislim da ih tako s pravom doživljavamo; reč demokratija, rekao bih, opisuje jednu od njih. U mnogim delovima sveta danas nema demokratije. Postoje i druge stvari koje smatramo dragocenima, i ispravno je to što činimo. A kada govorim o novom stanju duha koje je zavladalo u međunarodnim poslovima, hoću da kažem da čak i u onim stvarima koje volimo iz dubine duše i za koje su Amerikanci oduvek bili spremni i život da polože – a izvesno je da bi većina nas i sada bila spremna da položi život – čak i tad, dotičući se tih najdubljih pitanja, mi uviđamo da postoji još nešto dublje, a to je veza koja spaja sve ljude, svugde u svetu.
…Nismo mi samo naučnici; mi smo i ljudi. Ne možemo zaboraviti koliko zavisimo od drugih ljudi, od ljudskog roda u celini…To su najjače spone na svetu, jače čak i od onih koje nas vezuju za bližnje, da, to su najdublje spone – one koje nas vezuju za druge ljude, za ljudski rod.“
U periodu 1947–1952. Openhajmer je bio na čelu Instituta za napredne studije i predsedavajući Generalnog savetodavnog komiteta pri Komitetu za atomsku energiju. Međutim, 21. decembra 1953. godine biva optužen za raniju saradnju sa komunistima, odlaganju imenovanja Sovjetskih agenata i odbijanje gradnje hidrogenske bombe. Iako je oslobođen krivice, bio mu je zabranjen dalji pristup vojnim tajnama. U međuvremenu je raskinut njegov ugovor kao savetnika u Komitetu za atomsku energiju. Udruženje naučnika Amerike odmah je stalo u njegovu odbranu protestujući protiv suđenja. Openhajmer postaje svuda u svetu simbol naučnika koji je, u pokušaju da reši svoj moralni problem nastao naučnim otkrićima, postao žrtva lova na veštice.
Poslednje godine života provodi u radu na ideji odnosa nauke i društva. Kako je hladni rat ušao u druge faze, predsednik Lyndon B. Johnson 1963. pokušava da ga rehabilituje predloživši ga za nagradu Enrico Fermi pri Komisiji za atomsku energiju.
U Princetonu, 18. februara 1967.godine, umro je u svojoj 64. godini.