„U laži su kratke noge“, poslovica je sa kojom smo odrastali, vaspitavani i obrazovani. U tradicionalnom shvatanju vrednosti istina se smatra dubokom, a laž plitkom. Borba za istinu je uvek uzvišene prirode, dok je laž nešto nisko, zlobno i podmuklo. To potvrđuje i narodna umotvorina.
U današnjem društvu laž sve više postaje fina, indirektna, nenametljiva i sladunjava. Od onog: „Izgledaš mlađe za svoje godine“ do: „Nije sve crno ili belo, ponešto je i sivo“. Ponekad, laž posluži nameni – nekog poštedi sekiracije, nekome ulije lažnu nadu, nekome pomogne da izbegne opasnost. Meša Selimović, sažimajući suštinu života u jednu rečenicu, napisao je: „Nisam ni slutio da laž može sprečiti zlo.“
Ali šta kada laž ima siguran posao i dobru zaradu?
U savremenom dobu moderne tehnologije uposlile su laž i ona stvara profit. Moderni mediji svakodnevno unose strah u javnost, proizvode i šire laži, stvaraju kontroverze ne bi li povećali prihod. Kako su se mediji razvijali i koristili prednosti interneta, tako se i način na koji se generiše prihod znatno promenio. Sada prihod zavisi od pregleda stranica ili utisaka, pa su blogeri prisiljeni da izbacuju što više sadržaja, kako bi povećali oglasni prostor sajtova. To umanjuje kvalitet članaka jer oni postoje samo da bi dobili prikaze stranica. Proces podrazumeva pisanje kontroverznog naslova ili širenje laži i „curenje“ dokumenata.
Manipulacija počinje sa manjim blogovima. Tako oglašivači imaju mogućnost da utiču na ono što veće novinske kuće objavljuju, i tako se tok sadržaja pomera predvidljivom putanjom – od manjih ka većim.
Za osnovno razumevanje eksploatacije medija zamislite lanac u kome svaka karika predstavlja medij. Na vrhu su velike medijske kuće, a na dnu su blogeri lokalnih veb stranica. Oglašivači kreću sa blogerima sa dna lanca, jer oni malo proveravaju činjenice i, kada se priča završi, kreću da pozivaju sledeće u lancu. Svaki sledeći pretpostavlja da, pošto se kreće na drugim sajtovima, oglas mora biti istinit i verifikovan, pa vodi priču dalje bez provere činjenica. Koristeći ovaj proces, oglašivači stvaraju mnogo buke, čak i u nacionalnoj štampi i medijima. Bez obzira da li su informaciju dobili sa lažnog mejla, ili je krajnji cilj prodaja knjige ili dobijanje donacije u dobrotvorne svrhe, ova prevara funkcioniše za sve na isti način.
Ekonomija stvaranja prihoda je jasna: Prihod = oglašavanje x saobraćaj.
Prenošenje poruke na bilo koji način je imperativ uspešnog oglašavanja. Bez obzira na tip prikaza stranice, oglas se pojavljuje na sajtu i vidljiv je publici, a to je najvažnije. Poznavajući mehanizam, blogeri čine sve da povećaju promet. U suštini, preduzetnici prave i objavljuju vesti.
Sam poslovni model vesti-blog osnovni je razlog zašto se medijima tako lako manipuliše. Blogovi zarađuju od reklama, oglasi se kupuju na osnovu utiska, pa su vlasnici blogova zabrinuti samo za prikaz stranice. Svemu tome možemo dodati i opšte uslove rada blogera – oni su siromašni i nemaju na raspolaganju dovoljno vremena da provere izvore i činjenice, nemaju vremena da izgrade lojalnu čitalačku publiku jer u toku dana moraju da izbace više tekstova. Veb sajtovi zarađuju tako što prodaju oglase koji se ocenjuju po broju pregleda stranica, stavljajući blogere pod stalni pritisak da proizvedu što više postova na koje se može kliknuti. U prilog tome politika bloga Business Insider kaže da zaposleni koji zarađuje 60.000 dolara godišnje mora da proizvede 1,8 milona pregleda stranica svakog meseca, inače ostaje bez posla.
Nedavni primer iz Austrije, gde je nekadašnja asistentkinja bivše ministarke Sofi Karmanis optužena da je lažirala istraživanja u korist Kurcove Narodne partije Austrije i plasirala ih besplatnim novinama, govori u prilog naše priče. Da li je Kurcovo povlačenje iz politike dobar primer da je laž prepoznata i javno prikazana, ili je baš on žrtva medijske manipulacije?
Možda su se kola slomila na bivšem kancelaru Austrije, ali kakve sve posledice proizvodi gore pomenuta medijska manipulacija?
Plasirajući laž kao vest, oglašivači stvaraju svet između lažnog i stvarnog, u kome se jedno nadovezuje na drugo i ne može se razlikovati. Rezultati medijske manipulacije stvaraju štetne efekte koje ona može imati na živote stvarnih ljudi. To mogu biti zaposleni u kompanijama, ili ličnosti na javnim funkcijama, kojima blogeri izvrću reči i teraju ih da podnesu ostavke.
Blogeri prvo objave vest, a tek kasnije provere i potvrde činjenicu. Ova vrsta oglašavanja se oslanja na glasine. Ako imaju sreće, priča će se na kraju pokazati kao istinita. Ako ona to i nije, oni će izvestiti o reakcijama na vesti koje su kreirali.
Dakle, sve posledice možemo da svedemo pod pojam „ceremonijalne degradacije“ koji podrazumeva radnje ritualizovanog uništenja. Svrha je da omogući javnosti da izdvoji i prikaže jednog od svojih članova, da unizi njegov status ili da ga izbaci iz grupe.
Na kraju, ako se osvrnemo na moderni trend da se stav prema moralnim pitanjima izražava rečenicom: „Nije sve crno ili belo, nešto je i sivo“, postajemo svesni moralnog nazadovanja. Ajn Rend nam je daleke 1964. godine ukazala na to da znamo da „crno i belo” znači dobro i zlo, a da bismo definisali sivo, moramo najpre znati šta je crno i belo. U suštini, moramo znati šta je dobro, a šta je zlo. Kada čovek utvrdi koja je šansa dobra, a koja je loša, više nema razloga da bira njihovu mešavinu, sivu. Ne treba da opravdavamo izbor nečega za šta znamo da je loše.
Ne mogu drugačije da završim osim rečima Meše Selimovića: “Više je dobrih ljudi na svetu, nego zlih. Mnogo više! Samo se zli dalje čuju i teže osećaju. Dobri ćute“.