Dok se svet bavi pitanjima etike i autonomije veštačke inteligencije, domaće lokalne samouprave suočavaju se sa mnogo prizemnijim izazovima – bukvalno. Rupe na putevima, prepunjeni kontejneri, loša rasveta, zapušteni parkovi. Klasična komunalna muka svakog građanina. Ali šta ako bi upravo veštačka inteligencija – ono što danas smatramo tehnologijom budućnosti – mogla da postane saveznik u rešavanju tih svakodnevnih, ali ključnih problema?
U svetu već postoje gradovi koji komunalne probleme rešavaju uz pomoć algoritama. U Amsterdamu, AI analizira pritužbe građana i automatski ih prosleđuje nadležnim službama, dok u Beču veštačka inteligencija predviđa kada će određeni kontejner biti pun i planira optimalnu rutu za kamione za odvoz smeća. Sve to smanjuje troškove, ubrzava reakcije i – što je najvažnije – čini život građana ugodnijim.
A kod nas?
U Srbiji, pomaci su još u povoju, ali signali su ohrabrujući. Grad Novi Sad je u okviru projekta „Smart City“ počeo sa implementacijom senzora na kontejnerima koji šalju podatke o popunjenosti u realnom vremenu, čime se omogućava efikasniji raspored odvoza otpada. Beograd je, kroz partnerstva sa privatnim IT sektorom, pokrenuo inicijative za upotrebu veštačke inteligencije u detekciji oštećenja na putevima koristeći analizu snimaka iz saobraćaja.
Niš je otišao korak dalje, testirajući sistem pametne javne rasvete koja automatski prilagođava intenzitet svetla na osnovu vremenskih uslova i prisustva ljudi u okolini, čime se štedi energija i povećava bezbednost. U Šapcu, razvijena je aplikacija kroz koju građani mogu da prijave komunalne probleme, a AI klasifikuje prijave po prioritetu i prosleđuje ih odgovarajućim službama.
Zamislite algoritam koji mapira stanje trotoara pomoću snimaka sa dronova, aplikaciju koja automatski prijavljuje oštećene saobraćajne znakove, ili sistem koji prati javne toalete i upozorava kada je potrebna intervencija. Sve to nije naučna fantastika, već realnost koju pametni gradovi već žive.
Naravno, tehnologija ne može (još) da zameni fizički rad. Ali ono što može – i mora – jeste da zameni sporost, neefikasnost i netransparentnost. AI ne poznaje rodbinske veze, ne zaboravlja i ne „zaturuje“ prijave. Ona radi brzo, precizno i – ako je dobro programirana – u interesu svih građana.
Najveći izazov neće biti tehnološki. Biće politički i organizacioni. Hoće li lokalne samouprave želeti da se odreknu dela kontrole i prepuste deo odlučivanja „nevidljivim“ sistemima? Hoće li imati hrabrosti da se oslobode administrativne inercije? I konačno, hoće li građani imati poverenja u digitalne servise, ili će i dalje više verovati komšiji koji „zna nekog u komunalnom“?
Veštačka inteligencija neće rešiti sve probleme, ali može počistiti dobar deo onoga što administracija godinama gura pod tepih. Pitanje je samo – da li ćemo je pustiti da to uradi?