Photo: PEACE by Helga Stentzel / helgastentzel.com
VocUp je besplatna platforma za učenje albanskog i srpskog jezika, namenjena pre svega mladima da savladaju osnovne konverzacijske veštine.
Veljko Samardžić iz NVO Centra za socijalne inicijative uz podršku IOM-a, UNMIK, Ambasade Velike Britanije na Kosovu i Kancelarije poverenika za jezike predvodi tim mladih ljudi koji već pet godina razvijaju koncept učenja jezika kroz klasične i online kurseve.
U razgovoru za naš portal Samardžić ističe da je VocUp nastao kao odgovor običnih ljudi koji shvataju da su jezičke barijere Kosovu istovremeno i uzrok i posledica. Sa jedne strane život vam na svakom koraku pokazuje da bez komunikacije sa okolinom bivate uskraćeni za mnoge važne stvari. Potreba za učenjem jezika javila se pre svega iz svakodnevnih životnih problema u komunikaciji u ustanovama kao sto su policija, banke, opštine, autobuske i železničke stanice. Platforma je osmišljena da zadovolji što veći broj ljudi od studenata, mladih profesionalaca između 25 do 30 godina života, službenika ali i predstavnika civilnog društva kako bi savladale izraze koji se koriste u ženskom aktivizmu.“
Kosovo je po mnogo čemu društvo paradoksa. Tako je neshvatljivo da se, prilično napredan Zakon o upotrebi jezika koji između ostalog propisuje da su albanski i srpski jezik ravnopravni službeni jezici, krši skoro na svakom koraku. Sve relevante međunarodne organizacije uočavaju ovaj problem i insistiraju na njegovom rešavanju.
Ali treba razdvojiti nesporno važno insistiranje na poštovanju Zakona o jezicima, od potrebe za komunikacijom među građanima, komšijama. Srbi i Albanci komuniciraju na manjinskom jeziku onda kada Albanci znaju srpski (87%), kada oba sagovornika znaju engleski (6%) ili kada Srbi znaju albanski (6%). Tako se, opet paradoksalno, komunikacija ubedljive (albanske) većine gotovo isključivo vrši na jeziku (srpske) manjine.
Veljko Samardžić dalje ističe da iako je već tridesetjedna godina kako naša deca ne uče jezike svojih komšija u školama i da je postojao pesimizam kada su počinjali sa radom, ljudi su pokazali da žele da uče jezike i više nego što su pretpostavljali. U prilog tome govore i podaci da je preko 70.000 ljudi koristilo sajt gotovo pola miliona puta. „Aplikacija je pružila ono što ljudima nisu pružile politike, što nisu pružile institucije“ zaključuje Samardžić i nastavlja:
„Na poziv da uče srpski ili albanski jezik na našim klasičnim kursevima javilo se oko 750 ljudi. Albanci, Srbi, kao i druge etničke zajednice su tako pokazale da je potreba za komunikacijom drugačija nego što to pokazuju političke elite. Malo je dobrih vesti sa Kosova, ali sam siguran da vest da preko 300 mladih Albanaca u Prištini uči srpski jezik, bar malo utiče na rušenje medijskih stereotipa. Ili ona da je katedra za albanski jezik najstarija katedra na Filološkom fakultetu u Beogradu.“
Nedovoljna pažnja posvećena je još jednom kapitalnom projektu. Posle 30 godina izrađen je dvosmerni srpsko-albanski rečnik. Jezički eksperti iz Beograda, Prištine se, verovali ili ne, nisu sreli 30 godina. Samo zamislite koliko se jezici izmene u tom periodu. Samo zamislite šta se sve desilo u tom periodu, a da se mi nismo ni pomerili. Ni mi, ni naše razlike.
Pokušavamo da negujemo kulturu učenja jezika, toleranciju na jezičke razlike. Ako oko vas ogromna većina ljudi govori albanski, a sa druge strane skoro 20 miliona ljudi govori srpski ili ga može razumeti, ignorisanje ove potrebe vas vodi u getoizaciju.
Za trenutak možemo da se osvrnemo na opšte benefite koje učenje stranih jezika donosi. Pre svega znači prozor u svet, izlazak iz skučenosti i zatvorenosti. Učenje stranog jezika i uživljavanje u potpuno novu kulturu i pogled na svet je najsigurniji način da postanete otvorena, razumevajuća, tolerantna osoba, a to je apsolutno neprocenjivo. Kada ste svesni činjenice da smo svi mi kulturna bića, produkti sopstvenih sredina, spremni ste da druge posmatrate u povoljnijem svetlu. Sagledavanje sveta iz drugačije prespektive i razumevanje odakle vi i drugi dolazite je fantastično iskustvo koje otvara oči.
Iako na terenu imamo znake saradnje komšija ipak Samardžić ukazuje na raskorak između potreba obe strane i javnog narativa: „Istraživanje koje smo sproveli 2018.god pokazalo je da je mali procenat Albanaca spreman da uči srpski jezik dok malo veći procenat Srba želi da uči jezik komšija. U tom našem istraživanju imate pođednako ogroman broj ispitanika iz srpske zajednice koji kažu da se naša jezička prava ne poštuju i takvih ispitanika iz albanske zajednice koji kažu da su to velika prava. Tolika disproporcija je zato što živimo dve paralelne stvarnosti. Kada na nivou racionalnog pričate sa ljudima nećete naći veliku razliku između Srba i Albanaca, kada ih pitate da li im je potrebno, da li bi se lakše zaposlili … tu imate jednu vrstu odgovora. Ali kada ih pitate hajde da uvedemo jezik u škole da bude fakultativni, vi dođete do životnih stvari gde dobijete vrlo specifičan odgovor koji kaže: „Da, ali nije vreme“. Ja uvek pitam: „A kada je to vreme?“. Jezik nije samo komunikacije, jezik je razumevanje, kako bi bolje razumeli strahove jedni drugih, kada bi znali mitove, kada bi znali pesme, kulturu, da bi možda lakše i one naše sukobe lakše rešavali.“
I ma koliko se uzdržavali od komunikacije i čekali da nam zakon „komanduje“ na kojem jeziku da se sporazumevamo samo u međusobnom uvažavanju možemo naći način za rešavanje svakodnevnih problema. Stabilan duboki mir ne proizilazi iz apatije i neutralnosti. Elinimisanje svake prilike za sukob je podjednako potreban i Srbima i Albancima a međusobna ljubazna tečna komunikacija u svakodnevnom životu je put ka ostvarenju stabilnog života, jer kako je to napisao u svojoj knjizi Venton Suroi, poznati albanski novinar i pisac : “…mi postojimo samo na onom jeziku na kome opisujemo svoj život i snove…..sve ono što mislimo, što govorimo ili ne, svakako dopire u svet, živeći dalje svojim životom, ulazeći nam u misli i u dušu bez ikakve prethodne najave…“ važi za sve ljude sveta.
- Uz dopuštenje autorke Helge Stentzel, sa posebnim zadovoljstvom objavljujemo njenu fotografiju sa sajta (www.helgastentzel.com) i instagram naloga: helga.stentzel. U opisu svog umetničkog dela napisala je :“ Volim da svojim umetničkim delima dajem funky kreativna imena, ali ovaj put se čini da je samo jedno ime ispravno: Peace. Mir među zemljama, među ljudima i između različitih delova naših ličnosti koje vode brutalne bitke u našim glavama i dušama.“
Helgina umetnička dela moguće je kupiti na shop stranici sajta. Sav prihod namenjen je dobrotvornim organizacijama koje rade u Ukrajini.