Kao vulkan eksplodirao je snimak albanskog kreatora video sadržaja sa Instagram profila @Shipdonsalijaj, koji poziva na bojkot srpskih proizvoda na Kosovu. Čini se da je autor u trci za zavidnim brojem pregleda iskoristio trenutak rešavanja dugogodišnjeg sukoba i bez stvarne namere ipak na svetlost dana izneo neke činjenice.
Pre svega da su naši proizvodi itekako bliski omladini na Kosovu, što je za većinu nepoznat podatak, ali sa druge strane znamo da Albanci sa Kosova svoju robu prodaju preko instagram mreže širom Srbije. Dakle, kao i muzika tako i trgovina ne poznaje granice i ne traži pasoše ali uvek traži interakciju i saradnju i između sukobljenih strana. Brojni su primeri u svetu da trgovina može graditi mir.
Kašmir je decenijama među najtrusnijim regijama sveta, oko koje Indija i Pakistan vode spor još od britanskog povlačenja iz 1947.godine, ali je i primer uloge koju trgovina može da ima zajedno sa sukobljenim stranama u izgradnji mira. Bio je to dan velike nade u Kašmiru kada su 2008.godine kamioni natovareni robom prešli „Most mira“, prvi put posle 60 godina sukoba. Vlade Indije i Pakistana su se složile da otvore dva puta preko granične oblasti, za trgovinu između delova Kašmira pod upravom Indije i Pakistana.
Proces stvaranja trgovinskih odnosa kretao se postepeno i bio je deo procesa izgranje mira koji je uključivao ne samo trgovinu nego i razne inicijative koje su angažovale omladinu i žene. Brojne su prepreke bile na tom putu od problema koji je zadavao neadekvatni bankarski sektor, loše sveopšte komunikacije pa do težih političkih izazova kao što je otpor secesionističkih političara. Ali, projekat izgradnje mira je krenuo od obnavljanja komunikacije izmedju ljudi, porodica i formirao je bazu za podržavanje trgovinskih odnosa kroz stvaranje Zajedničke trgovinske i industrijske komore čiji su članovi bili predstavnici trgovaca sa obe strane. I upravo ta usmerenost na nove prihode, taj stepen obostranog sopstvenog interesa, uz povećanu komunikaciju među nekadašnjim sukobljenim akterima bila je osnova za povećanu međuzavisnost na osnovu trgovine.
Učinak komore najbolje opisuje Ameya Kilara iz organizacije Conciliation Resources: „Zajednička komora je prerasla u organizaciju sa 48 članova iz 14 konstitutivnih poslovnih udruženja iz različitih regiona Kašmira. Ona postaje sve demokratskija u svom funkcionisanju i deluje kao lepak između lokalnih trgovaca, velikih poslovnih komora, šire zajednice i dve vlade. Njeni članovi predstavljaju širok spektar verske, kulturne, jezičke i političke raznolikosti. Ovaj forum je sada stekao poverenje i kredibilitet da lobira kod vlada za proširenje trgovine. Na primer, kada je trgovina obustavljena zbog sporova na političkom nivou, Zajedničko veće je igralo ulogu u zalaganju za njen brzi nastavak. Možda više od svega, omogućio je širem delu društva da se udruži sa trgovinskim procesom, uprkos zastojima. O tome govore i reči Y.V. Šarma, predsednik Zajedničke trgovinske i industrijske komore Džamua i Kašmira:
„Više od stvarnog BDP-a, ono što je trgovinski proces doneo je emocionalni BDP… Verujem da ovo ima ogroman potencijal da granice učini nevažnim .“*
Od 2009. godine, Conciliation Resources, organizacija za izgradnju mira sa sedištem u Velikoj Britaniji, radi zajedno sa lokalnim partnerima sa Zajedničkom komorom na pružanju praktične podrške razvoju ove institucije i trgovinskog procesa. Ovaj rad je nagrađen „Nagradom za pozitivnu saradnju“ od strane krovnog tela međunarodne nevladine organizacije, Bond.*
Srbi i Albanci uveliko trguju ali kao pomenuti video sadržaj, brojne su situacije koje unose nemir. Čini se da je i u ovom slučaju potrebna treća strana kao pomoć u izgradnji mira. Iako EU nema mandat da uređuje naše trgovinske odnose,njena pomoć bi bila dragocena i najviše bi doprinela kroz promociju trgovinskih odnosa, kroz razne vrste razvojnih projekata sa kojim bi podržala održivost trgovine. Na taj način bi podstakla pozitivan uticaj trgovine i smanjenje nepredviđenih negativnih posledica i inicirala veće angažovanje i saradnju civilnog sektora obe strane tokom pregovora ali i kroz implementaciju mehanizama za praćenje rezultata.
Povećanje angažovanja civilnog sektora sa obe strane doprinelo bi i uklanjanju svih potencijalnih negativnih uticaja kao što su nejednaka raspodela dobiti od trgovine, podsticanje konflikta, finansiranje nabavke oružja. Potrebna je i pomoć civilnom sektoru da postigne stabilno poslovanje i odgovarajući kapacitet kako bi dotakao sve političke aktere ali i širu društvenu zajednicu,obe strane.
Pomoć EU bi nam dobro došla i pri zaštiti koncepta mira od onih strana koje imaju korist od „ratnih ekonomija“ ili od statusa kvo.
Znamo i da strani investitori možda više vole da sačekaju stabilne uslove poslovanja pre nego što investiraju u zemlju pogođenu sukobom, čime se svakako odlaže nastanak stabilnosti koju traže, a koju mi sami ne možemo da postignemo.
Treba istaći i da je na kompanijama velika odgovornost. Većina inicijativa privatnog sektora je dobrovoljna i prirodan je interes kompanija da teže stabilnom poslovnom okruženju jer osvajanje poverenja lokalnih potrošača osim profita, kompanijama donosi mogućnost da integrišu ljudska prava i grade mir svojim prisustvom i radom.
Dakle, trgovina ima veliku ulogu u izgradnju mira u tome što je deo ekonomskog oporavka, a ekonomski oporavak deo je održivog mira. I upravo ključna uloga EU u mirovnom procesu je da obezbedi i ojača ekonomski oporavak.
Podsetimo se našeg teksta „Jed(i)na dobra vest sa Kosova“ gde kreator internet platforme za učenje albanskog i srpskog jezika, Veljko Samardžić, upućuje na činjenicu da 300 mladih albanaca trenutno uči srpski jezik. Nažalost ta činjenica nije dobila ni stoti deo pažnje medija koliko pomenuti video snimak, ali je važno da za razliku od video sadržaja je tačna i dostupna proveri i ujedno ukazuje na otvorenost za saradnju.
Mladog influensera ne treba osuđivati, potrebno je ukazati mu na grešku i posledicu, ali i na činjenicu da je svako odgovoran za svoje postupke i svakako dati mu priliku da se popravi.
Mladima treba uputiti apel da se klone puta mržnje, jer nema prespektivu u budućnosti. Nije vreme za dobijanje političkih poena potrebno je da ljudi iz gradjanskog, društvenog sektora, političkih partija i njihovi lideri krenu da stvaraju mir za generacije koje dolaze.
