Da sam imao priliku da pre četvrt veka pišem tekst u vezi sa energetskom politikom u Srbiji i šire sigurno bih ga posvetio upotrebi obnovljivih izvora energije (OIE). O vetroelektranama bih, kao tadašnji entuzijasta i optimista, pisao u superlativima. Malo manje prostora bih posvetio fotonaponskim panelima jer su u to doba bili, ipak, skupi i neisplativi za prosečna domaćinstva. Štaviše, aktivno sam početkom 2000-ih učestvovao u pokušaju da Grad Pančevo i Mesna zajednica Vojlovica sagrade jedan ili više vetrogeneratora na svojoj teritoriji. Izgleda da je to tada, za naše uslove, bilo prerano jer USAID nije hteo da podrži takav, za njih verovatno preambiciozan poduhvat, iako smo, kao MZ, imali pisanu saglasnost direktora Elektrovojvodine da mali vetrogenerator priključimo na mrežu. Sa druge strane, Grad Pančevo je uspeo samo da postavi meteorološki stub i prikupi potrebne podatke o svojstvima vetra na teritoriji grada. Sada, posle toliko vremena moj stav prema vetroelektranama se promenio i od vatrenog pobornika sam postao sumnjičav i oprezan procenitelj. Mnoge prednosti upotrebe vetra (vetrogeneratorima) pretvorile su se njegovom masovnom, nekontrolisanom eksploatacijom u svoju suprotnost. Ne bih se ponavljao tako da zainteresovani čitaoci mogu da pogledaju moj kratak stručni rad o tome, predstavljen na XXV Eko konferenciji održanoj od 22. do 24. IX 2021. godine u Novom Sadu i objavljen u zborniku Konferencije, kao i jedan novinski članak na https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/nauciti-iz-tragedije-u-cernobilju/
Podrobnije ću objasniti svoj stav prema nuklearnim elektranama (NE) nagovešten već naslovom pomenutog članka. Preskočiću, naravno, sve već pobrojane argumente u vezi sa visokim rizicima rada NE, kao i već „ustaljenimˮ prekoračivanjem rokova i planiranih troškova izgradnje takvog postrojenja. Dodaću tek nekoliko manje poznatih ili nepopularnih činjenica o nuklearkama. Većina zagovornika NE govori o velikoj bezbednosti ovakvih postrojenja, navodeći, uglavnom, samo tri veća udesa (na Ostrvu tri milje, u Černobilu i u Fukušimi). A još pre tridesetak godina je Međunarodna agencija za atomsku energiju u Beču (IAEA) upozorila „da neke članice agencije suviše sporo, i uz premalo podataka, izvještavaju o udesima na svojim nuklearnim pogonima.” Agencija je navela da se, prema procenama, s obzirom na broj nuklearnih elektrana 1980-ih godina, u svetu godišnje dogodi oko 200 incidenata, a njoj je, od osnivanja 1982. godine do druge polovine 1980-ih, upućeno svega 250 takvih izveštaja. Drugim rečima, javnost bi trebalo daleko više da brine „tamni” broj, tj. broj neprijavljenih incidenata u NE širom sveta. Nije zanemariv ni uticaj nuklearnih elektrana na životnu sredinu u potpuno regularnim uslovima: prema jednoj starijoj proceni, normalan rad 2000 reaktora, za čiju je izgradnju postojao interes do 2000. godine, povećao bi radijaciju od 4% do 5%. Mogući incidenti i udesi bi nivo radioaktivnosti dodatno podigli.
A stalno su u drugom planu teškoće i troškovi bezbednog skladištenja i tretmana nuklearnog otpada. Eduardo Rodriges Fare i Salvador Lopez Arnal u knjizi Skoro sve što ste hteli da znate o uticaju nuklearne energije na zdravlje i životnu sredinu ističu da Velika Britanija, na primer, treba da uloži 125 milijardi USD u program demontiranja svojih najstarijih nuklearki i zbrinjavanja otpada u narednih 125 godina. A daleko ranije je još Andre Gorz je upečatljivo opisao nerešen problem dugoročnog odlaganja nuklearnog otpada. Po njemu, svega 0,01% ovog otpada, nagomilanog tokom jednog stoleća, odgovaraće radioaktivnim padavinama od 10 termonuklearnih bombi, svaka snage 5 Mt (poređenja radi, na Hirošimu je bačena nuklearna bomba snage 0,0016 Mt – primedba I.Z). Jesu li skladišta nuklearnog otpada diljem planete toliko pouzdana, da neće u nekom trenutku ispustiti 0,01% svog sadržaja? Najzad, dva pomenuta španska profesora upozoravaju da bi pokušaj potpune zamene fosilnih goriva nuklearnim u proizvodnji električne energije bio osuđen na neuspeh jer bi naišao na fizičke granice: iziskivao bi izgradnju jedne nuklearne elektrane svaka 2 dana sledećih 25 godina, i ne bi bilo dovoljno urana za rad reaktora.
Osvrnuću se, prvenstveno, na moguće nepovoljne posledice po društvo i zajednicu koje puštanje u rad NE sobom nosi. Srbija je, odmah da kažem, institucionalno neuređena i suviše politički-pravno centralizovana država a namera aktuelne vlasti da podigne jednu ili više NE će tu neuređenost i centralizovanost definitivno okameniti. Već ste mogli da primetite u organizaciji i ponašanju EPS sve loše strane jednog visoko centralizovanog sistema: nedovoljna javnost rada (netransparentnost), neprijemčivost za alternativne inicijative, sklonost rutinskom, a ne inovativnom ponašanju, zatvorenost i rigidnost u donošenju odluka, otuđenost od lokalne zajednice, što je sve suprotno modernom shvatanju demokratije, otvorenog, decentralizovanog društva i održivog razvoja zajednice. Pozvao bih se na Freda Hirscha koji je još davno napisao da se pribojava da će, zbog velike centralizacije upravljanja energetskim sistemom, odnosno tendencije tzv. visokih tehnologija ka samoperpetuiranju i birokratizovanju, u budućnosti razdvojenost između donošenja odluka i javne participacije biti još veća. On je smatrao da visokocentralizovani sistemi po svojoj logici ne podnose alternativne kombinacije (različite autonomne i alternativne izvore energije), skloni su ukrućenju i ne mogu se u kraćem vremenskom roku prilagoditi zahtevima za promene. Pritom je isticao da se kod posebno osetljivih energetskih postrojenja, kakvi su npr. nuklearni reaktori koji kontrolisano proizvode električnu energiju, jedan aspekt ovih sistema pokazuje naročito zanimljivim – njihova „sklonost” centralizaciji i povezivanju s interesima, najčešće visokoj identifikaciji s državnim interesima. Više autora je zapazilo, imajući u vidu rigidne zahteve za rad nuklearnih elektrana (izbor mesta za podizanje postrojenja, obezbeđivanje proizvodnje i prerade fisionog goriva, rešavanje problema skladištenja nuklearnog otpada, čvrste veze sa najjačim industrijama koje proizvode opremu i delove za reaktore i dr) i njihov poseban režim poslovanja (specijalna obuka, provera i kontrola osoblja, poseban profesionalni kodeks i visok stepen odgovornosti, stalni nadzor ulaska i izlaska, dostave goriva i odnošenja otpada, stroga kontrola ukupnog poslovanja, postojanje posebnih komisija i organa pod centralizovanom upravom, sprega sa vojnim interesima, naglašena uloga policije i profesionalnog obezbeđenja i dr), da su nuklearni mirnodopski program i industrija tesno povezani sa državom. U našem slučaju, bojim se, da će NE postati „država u državiˮ, nedodirljivi monopol moći sa kojim nijedna lokalna samouprava, niti okružna (pokrajinska) vlast neće biti u stanju da se nosi.
Jedna od posledica širenja upotrebe nuklearnih elektrana i, šire, razvoja savremenih složenih, centralizovanih industrijskih i sličnih postrojenja, je i povećanje rizika od hazardnih situacija kojima su građani izloženi. Pojedinac, navodno, ima mogućnost izbora da se uključi ili ne u potencijalno hazardnu situaciju. U stvarnosti, međutim, na građaninu je tek manji deo odluke o izboru svesnog učestvovanja u (potencijalno) hazardnim situacijama jer su mnoge od njih unapred određene i o njima najčešće nema razložne rasprave, čime je ugrožena sloboda izbora. Pojedinac sve više biva zavisan od mega-oruđa i mega-ustanova, birokratskih i robnih, dok gigantska, tehnološki složena preduzeća i veliki centralizovani sistemi počinju da dominiraju lokalnom politikom i lokalnim tržištem rada.
Zalažem se, stoga, sledeći stanovišta više poznatih autora (Andre Gorz, Jeremy Rifkin, Arne Naess, Murray Bookchin, Fritz E. Schumacher i drugi), za decentralizaciju privredne i političke strukture kroz razvoj malih preduzeća sa lakom, jednostavnom tehnologijom („Small is beautifull”, Fritz E. Schumacher), odnosno jačanje nezavisnosti, samosnabdevenosti i samodovoljnosti lokalnih zajednica. Decentralizacija, sa jedne strane, podstiče lokalne zajednice da se oslanjaju na sopstvene snage. Sa druge strane, zadovoljavanje potreba lokalnih zajednica sopstvenim resursima, čime one postaju manje zavisne od velikih sistema upravljanja, proizvodnje, transporta i prodaje, kruni autoritet i moć centralizovanih ustanova i vodi ka decentralizaciji. Takođe se sužavaju mogućnosti da tržište ucenjuje i manipuliše ljudima.
Kako ističe Darko Nadić, decentralizacija, shvaćena kao politički proces, preduslov je za održivo društvo.
Obnovljivi izvori energije, ukoliko ostanu u rukama lokalnih zajednica, mogli bi da budu njihov ključni resurs i optimalni alternativni odgovor tehnološki složenom, visoko centralizovanom, zatvorenom (nuklearnom) energetskom sistemu i pratećoj industriji. Pažljiva, kontrolisana eksploatacija OIE mogla bi da predstavlja katalizator u jačanju lokalne zajednice i promeni društva i njegovog razvoja. Korišćenje geotermalne i sunčeve energije rađa uslove za razvoj lake tehnologije, smatra Gorz, koja ne iziskuje centralizovano planiranje i ulaganje, kojom lako mogu da upravljaju i upotrebljavaju je i male opštine i pojedinci, kojoj nije potrebno prenošenje energije (naročito sunčeve), tako da velike jedinice ne bi imale nikakve prednosti nad malim. Nijedna organizacija, banka, preduzeće ili državni organ ne bi mogli da monopolišu takvu tehnologiju što bi omogućilo veliki stepen samostalnosti lokalnim zajednicama, kao i zemljama koje nisu industrijalizovane, da se razvijaju na drugačiji, danas bismo rekli, održivi način.
Krucijalnu razliku između masivnog centralizovanog sistema proizvodnje energije zasnovanog na konvencionalnim izvorima energije (fosilna goriva i prva generacija obnovljivih izvora energije) i nuklearnoj fisiji, i decentralizovanog sistema upotrebe obnovljivih izvora energije je na jednostavan način ilustrovao profesor Manfred Miosga sa Univerziteta u Bajrojtu:
Slika 1. Obnovljivi izvori energije povezuju proizvodnju i potrošnju
Fotografija pokazuje kretanje informacija i električne energije između proizvođača i potrošača u centralizovanom sistemu snabdevanja
Fotografija pokazuje kretanje informcija i električne energije u decentralizovanim sistemu snabdevanja
Pojedina građanska udruženja u Nemačkoj (npr. BürgerEnergie Berlin) srčano se bore za uspostavljanje kontrole i vlasništva nad distributivnom električnom mrežom, odnosno za učešće u upravljanju energetskom politikom u svojim sredinama. Ipak, najsvetliji primer dobre prakse u razvoju održive, energetski nezavisne, autarkične lokalne zajednice koji ja dobro poznajem predstavlja opština Garhing u minhenskom okrugu. Prema njihovom Opštinskom integrisanom konceptu zaštite klime i Akcionom planu za Garhing ova lokalna samouprava je 2020. godine trebalo 91% lokalnih potreba za toplotnom energijom da podmiruje iz sopstvenih izvora (geotermalna energija, toplana na biomasu), a 70,5% tražnje za električnom energijom da „pokrivaˮ vlastitom, lokalnom proizvodnjom (fotonaponski paneli, termoelektrana-toplana na biomasu). U poslednje vreme nisam pratio njihove aktivnosti i nadam se da su postali potpuno nezavisni i samodovoljni u energetskom pogledu.
Razvoj savremenog društva u pravcu decentralizacije, dekoncentracije, jačanja položaja i uloge lokalne zajednice, u smislu njene održivosti i nezavisnosti, zasnovane na energetskoj samostalnosti i autarkičnosti, može biti poremećen i ograničavan, a negde i ugrožen i sputan, pokušajima najrazvijenijih liderskih država, uticajnih multinacionalnih kompanija, autoritarnih režima i moćnih interesnih grupa da ostvare monopol nad pojedinim tehnologijama iskorišćavanja obnovljivih izvora energije, ili da upotrebu nekih vrsta obnovljivih izvora razvijaju prema proverenom modelu velikih, centralizovanih, tehnološki složenih, visokosofosticiranih, resursno i investiciono zahtevnih energetskih sistema (džinovske solarne elektrane; velike, prostrane vetroelektrane), čemu sam i sam, na žalost, neposredni svedok.
Ivan Zafirović, diplomirani sociolog, specijalista eko menadzmenta, master ekološke politike, ekološki aktivista osnivač Zelene PEG-e (ekološke grupe osnovane u SFRJ)