Ana je terapeut, coach i mentor, osnivač Ana Rankovic Academy, čija je misija pomoći ljudima da se oslobode ograničenja i postignu svoju izvrsnost. Kroz rad sa klijentima se fokusira na isceljenje emocionalnih rana, oslobađanje od porodičnih obrazaca i uverenja koja ih sputavaju. Njena lična priča uključuje promene karijera, suočavanje sa porodičnim očekivanjima i unutrašnjim sukobima, što je dovelo do njenog posvećenja terapiji i pomoći drugima, naša sagovornica veruje da je moguće promeniti porodične obrasce i omogućiti sebi i drugima da žive ispunjen život, unoseći svetlost u mračne delove svojih prošlosti.
Lobisti: Dobar dan, Ana. Hvala što ste izdvojili vreme za ovaj razgovor. Za početak, recite nam – ko je Ana?
Ana Ranković: Dobar dan i hvala vama. Ana je terapeutkinja, kouč, edukatorka i osnivač Akademije čija je misija da pomogne ljudima da se oslobode onoga što im više ne služi – nasleđenih obrazaca, uverenja, porodičnih lojalnosti – i da dođu do one verzije sebe koju duboko u sebi znaju da mogu da budu. Moj rad je spoj terapeutske dubine, neuro-somatskog pristupa i coaching alata, ali i autentične životne priče koja je počela tamo gde su mnoge žene bile – u tuđim ulogama, sa potisnutim sobom.
Lobisti: Šta mislite šta sve stvara te obrazce ?
Ana Ranković: Mislim na sve one nevidljive sile koje nas oblikuju dok još ne znamo ni da postojimo kao jedinka – genetika, rana iskustva, emocionalne poruke koje smo „udahnuli“ od roditelja, zabrane, neizrečena pravila porodičnog sistema. Mnoge od tih sila nisu „loše“, ali nas ograničavaju ako ih ne osvestimo.
Lobisti: Kako biste definisali svrhu svog rada?
Ana Ranković: Moj rad je tu da te uticaje osvetli, da ih stavimo pod lupu, i da oslobodimo ono što je zaista autentično – naš unutrašnji kompas.
Lobisti: Dakle, smatrate da svako može da pronađe svoj put, bez obzira na nasleđe?
Ana Ranković: Ne samo da može – već verujem da to jeste njegov zadatak. Da prepozna gde prestaje priča predaka i gde počinje njegov glas. Da ne bude replikator porodice, već stvaralac svog puta. Autentičnost nije hir – to je unutrašnja potreba duše.
Lobisti: Ana, možete li podeliti s nama kako je zapravo počelo vaše putovanje? Kako ste ušli u svet koučinga i terapije?
Ana Ranković: Sve što danas radim, najpre sam morala da uradim u svom životu. Ja nisam ušla u ovaj rad „odozgo“ – iz teorije. Ušla sam iz lične potrebe. Potrebe da razumem zašto nosim težinu koja nije moja. Zašto se borim da budem „dovoljna“ u ulogama koje nisam izabrala. Tri puta sam menjala karijeru – svaki put pokušavajući da budem ono što se od mene očekuje. I svaki put sam se osećala praznije.
Lobisti: Tri puta? Zbog čega ste to radili?
Ana Ranković: Prve dve karijere bile su, sada to mogu da kažem sa jasnoćom, pokušaj da dobijem roditeljsku potvrdu. Nesvesno sam živela njihove nedosanjane snove. Bila sam „dobra devojčica“, uspešna, prihvaćena – ali to nisam bila ja. To je bila slika koju su drugi projektovali na mene.
Lobisti: Kada se dogodio prelomni trenutak?
Ana Ranković: Kada sam osetila unutrašnji jaz – kao da sam fizički odvojena od svog pravog života. Krenula sam putem dubokog rada na sebi. Edukacije, terapije, duboki rad – sve to nije bio „luksuz samorazvoja“, već moja unutrašnja nužnost. Tada sam počela ono što zovem „otimanje“ sebe nazad.
Lobisti: Šta podrazumevate pod tim „otimanjem“?
Ana Ranković: Otimanje sebe od porodičnog scenarija. U mom porodičnom stablu uspeh nije bio dozvoljen. Ljubav je bila vezana za žrtvu. Ja sam do tada igrala ulogu ćerke koja ne štrči. Ali onda sam počela da „kidam“ te nevidljive niti koje su me držale u lojalnosti. I tada sam prvi put srela sebe.
Lobisti: Pretpostavljam da nije bilo lako…
Ana Ranković: Naravno da nije. Porodični sistem – kao i svaki sistem – ne voli promenu. Promena preti stabilnosti, makar ta stabilnost bila i bolna. Bilo je otpora, kriza, povlačenja. Ali iza toga – sloboda. Ogromna sloboda.
Lobisti: I tada ste shvatili da želite da pomažete i drugima?
Ana Ranković: Da, jer sam shvatila da nisam usamljena u toj priči. Da stotine, hiljade žena koje dolaze u moj rad nose iste unutrašnje raskole. I tada sam prestala da čekam da budem „dovoljno isceljena“ da bih počela. Počela sam da budem podrška dok i sama nastavljam da rastem.
Lobisti: Ana, pomenuli ste da ste pre nego što ste postali terapeutkinja i kouč, imali dve potpuno različite profesije. Koje su to bile?
Ana Ranković: Da, moj put je zaista počeo daleko od terapeutske sobe. Prva profesija bila je dizajn – završila sam dva fakulteta, jedan u Firenci, drugi u Beogradu, i radila sam u čak pet oblasti dizajna. Bila sam vredna, posvećena i istinski zaljubljena u ono što sam stvarala. Ali u jednom trenutku sam shvatila da sam, zapravo, nesvesno živela neostvareni san svoje majke, koja nikada nije imala priliku da se izrazi kroz umetnost. Ja sam bila ta koja je nosila njen potencijal, njen neostvareni impuls – i sve dok to nisam osvestila, nisam mogla da razlikujem šta je moje, a šta nasledno.
Lobisti: Šta vas je navelo da se vratite u Srbiju, uprkos karijernim prilikama u Italiji?
Ana Ranković: Vratila sam se na nagovor moje majke, koja je verovala da će mi u Srbiji biti „sigurnije“. Taj povratak je u meni ostavio dubok rez – kao da sam prekinula kontakt sa svojim snom. Tek kasnije sam shvatila da to nije bila samo moja odluka. Bila je to odluka deteta koje želi da ispuni očekivanja roditelja. Bila sam odrasla, ali sam iznutra i dalje tražila njihovu potvrdu.
Lobisti: A druga profesija?
Ana Ranković: Druga profesija bila je vezana za korporativni sektor. Nakon jednog veoma bolnog razvoda i propalog preduzetničkog pokušaja, ponovo sam se vratila u Srbiju – i zaposlila se u velikoj osiguravajućoj kući. Uspeh je brzo došao. Bila sam prepoznata kao jedan od najbrže rastućih članova tima u celoj Evropi. Ali ispod svega toga, u meni je bila praznina. Uspeh bez identiteta. Služila sam sistemu, ali ne i sebi.
Lobisti: Samo da pojasnimo, u vreme kada ste bili preduzetnica – da li ste tada radili kao terapeut ili se bavili nečim drugim?
Ana Ranković: Ne, tada još nisam bila terapeutkinja. Imala sam svoj dizajn studio i radila u više kreativnih oblasti. Bila sam umetnik, a ne preduzetnik – i to je bio moj izazov. Nisam znala da postavim strukturu biznisa jer me je vodila strast, ne strategija. Sve se urušilo u svetskoj finansijskoj krizi. I to je bio moj prvi veliki pad – i moj prvi veliki uvid.
Lobisti: Kako ste doživeli taj pad?
Ana Ranković: U to vreme, nisam ni znala da je to bio pad. Bila sam samo zbunjena. Imala sam talenat, radila sam danima i noćima, ali bez jasne unutrašnje orijentacije. Kada se sve raspalo, morala sam da pogledam – ne spolja, već unutra. I tu je počeo moj prvi ozbiljan susret sa sobom.
Lobisti: A zatim ste prešli u korporativni sektor?
Ana Ranković: Da. Ušla sam u potpuno drugačiji svet – strukture, ciljeva, timova, hijerarhije. Uspeh je došao brzo, ali nisam osećala smisao. Bila sam samohrana majka, istrošena, prazna, a spolja – žena koja sve drži pod kontrolom. I to je često slučaj sa ženama koje dolaze kod mene – spolja funkcionišu, ali iznutra ne žive.
Lobisti: Kada ste počeli da prepoznajete te obrasce i da se oslobađate od njih?
Ana Ranković: Negde oko 2007. godine sam osetila da više ne mogu da živim po starim šemama. Krenula sam u edukacije, terapije, duboki rad na sebi. Počela sam da otkrivam porodične senke i razorne lojalnosti. Počela sam da razumem zašto nisam mogla da ostanem tamo gde mi je bilo lepo – i zašto sam se uvek vraćala tamo gde me čeka bol.
Lobisti: Kada je to postalo vaša glavna profesija?
Ana Ranković: U početku sam učila iz potrebe da sebe spasem. Nisam imala ambiciju da budem terapeutkinja – imala sam potrebu da preživim. Ali kako sam koračala tim putem, osećala sam da se vraćam sebi. I kada sam konačno počela da radim sa klijentima, znala sam: ovo je moj put.
Lobisti: Kako danas izgleda vaš rad?
Ana Ranković: Danas radim sa ženama koje su, baš kao što sam i ja nekada bila, naučene da budu dobre, jake, požrtvovane – a duboko u sebi umorne, preplavljene i izgubljene. To su žene koje su preuzele porodične scenarije, uloge koje nisu birale, i pokušavaju da ispune tuđa očekivanja, nesvesno verujući da nemaju pravo na svoj autentični život. Moj rad se temelji na tome da im pokažem da ne samo da imaju pravo – već da imaju i snagu da ga izgrade. Da čak i ako niko pre njih u porodici nije znao za sreću, uspeh, emocionalnu slobodu ili obilje – one mogu biti prva koja to bira. Moj posao je da ih podržim dok taj put kroče same, često po prvi put u svojoj lozi.
U okviru Ana Ranković Academy upravo razvijam jedan od najobuhvatnijih projekata ličnog razvoja na Balkanu – edukativno-člansku platformu, koja okuplja žene iz celog regiona kroz stručne masterclassove, tematske mesečne vodiče, radne dnevnike, vođene procese i duboki mentorski rad. Bavimo se temama koje se tiču identiteta, emocija, trauma, porodičnih obrazaca, odnosa sa roditeljima, novca, samopouzdanja, navika, partnerstva i unutrašnjeg glasa. Svaki deo programa je pažljivo osmišljen da ženama ne pruži samo znanje – već i alat, podršku i kontinuitet. To nije još jedan online kurs. To je siguran prostor u kome žene prestaju da se samo bore – i počinju da se menjaju iznutra.
Lobisti: Da li ste se ikada zapitali – ne samo da li možete nešto da uradite, već da li je to uopšte u redu? Da li je to što radite ispravno?
Ana Ranković: Naravno. To pitanje prati svaku ženu koja odluči da prekine lanac. Jer kada kreneš da se menjaš, vrlo brzo ne doživiš samo strah – nego i krivicu. Naše unutrašnje dete, onaj deo nas koji je tražio ljubav i pripadanje, buni se. Jer promena nosi rizik – rizik da više nećemo biti prihvaćeni, da će nas sistem iz kojeg potičemo odbaciti. A potreba za pripadanjem je najdublja ljudska potreba. Zato toliko žena nesvesno sabotira svoju promenu. Ne zato što ne znaju kako, već zato što se boje da će biti same ako zaista postanu svoje.
Lobisti: Kako se taj unutrašnji sistem manifestuje?
Ana Ranković: Taj unutrašnji sistem se izražava kroz tzv. unutrašnje glasove – to nisu samo misli, to su duboki, ukorenjeni narativi. Glas prabake koja je živela u oskudici. Glas majke koja se plašila da bude srećna. Glas oca koji nije znao da pokaže emociju. I svi ti glasovi postanu deo nas. Oni govore: „Ne talasaj“, „Budi zahvalna i ćuti“, „Ne traži previše“. Moj rad nije da te glasove ućutkam. Moj rad je da im se približimo – sa razumevanjem, ali i sa granicama. Da im kažemo: „Hvala što ste me štitili, ali sada biram drugačije.“
Lobisti: Kako u svom radu pristupate tom unutrašnjem jazu?
Ana Ranković: Tako što ga ne preskačem. Mnogo metoda danas nudi brza rešenja, zaobilazi bol, racionalizuje proces. Ja ne verujem u kognitivne prečice. Verujem u susret – sa sobom, sa telom, sa emocijama, sa svim delovima koji nas čine. Taj jaz između onoga što jesmo i onoga što želimo da postanemo – to je polje u kojem se događa transformacija. Ali moraš imati hrabrosti da u to polje zakoračiš, da pogledaš sve ono što si godinama izbegavala. I tu dolazi do isceljenja.
Lobisti: Kako radite sa tim unutrašnjim delovima?
Ana Ranković: Pristupam im sa poštovanjem. Ti delovi – saboteri, povređeno dete, lojalnosti porodičnim pričama – oni nisu naši neprijatelji. Oni su čuvari. I ne osvajaju se borbom, već kontaktom. Moj rad je vrlo duboko fenomenološki i somatski – radimo sa telom, sa memorijom, sa glasovima, sa simbolima. Ne brišemo ništa. Oslobađamo, integrišemo, vraćamo moć sebi.
Lobisti: Šta znači „osloboditi“ te delove?
Ana Ranković: To znači raskinuti nesvesne zavete i zabrane. To je kao da iz jedne sobe u tebi, koja je godinama bila zatvorena, konačno izbaciš sve što više ne pripada. Ali ne nasilno. Već sa svešću. Mora da se „odroni“ ono što nije tvoje, da bi imalo gde da se useli ono što jeste. I to je proces – precizan, svet, duboko ličan.
Lobisti: Šta se dešava kada se taj prostor oslobodi?
Ana Ranković: Tada dolazi sloboda – ne samo kao osećaj, već kao mogućnost. Počinješ da osećaš šta ti je važno, da prepoznaješ svoje potrebe, da donosiš odluke koje su tvoje. I što je najvažnije – prestaješ da iznova kreiraš prošlost. Počinješ da stvaraš novu realnost, sa novim obrascima, odnosima, navikama. Ali za to je potrebna zrelost. Jer moraš sebi da dozvoliš da kažeš: „To više nisam ja.“
Lobisti: Kada ih osvestimo – šta onda?
Ana Ranković: Onda ih možemo otpustiti. Lojalnosti, uloge, maske – sve ono što je bilo nevidljivo, postaje jasno. I tada prestaješ da budeš kopija svog porodičnog stabla. Postaješ novo stablo. I tu počinje autentični život.
Lobisti: Šta je krajnji cilj?
Ana Ranković: Da konačno prodišemo u sebi. Da dozvolimo svojim autentičnim potencijalima – ljubavi, uspehu, izrazu, telu, glasu – da dobiju prostor. I da u tom prostoru ne ostanemo zbunjeni, već da znamo: „Ovo sam ja. I ovo je moje pravo da živim.“. Da dozvolimo sebi da budemo “crni labud”.
Lobisti: Da li mislite da je zapravo vaša genetika bila ta koja vam je dala snagu da se suprotstavite svim tim kulturološkim obrascima?
Ana Ranković: Apsolutno verujem da deo snage dolazi iz genetike – ne samo iz onoga što nas ograničava, već i iz onoga što nas podržava. U porodičnom stablu ne nasleđujemo samo traume i zabrane, već i talente, vizije, izdržljivost, snagu predaka koji su preživeli nemoguće. Možda su neke žene pre mene morale da ćute, da trpe, da se žrtvuju – ali i ta njihova tišina je meni ostavila prostor da progovorim. U svakom od nas postoji zdrav koren. Moj rad se temelji na tome da prepoznamo oba: i ono što je zatrovano, i ono što je živo. Da ne poričemo ništa, ali da biramo šta želimo da negujemo.
Lobisti: Pominjete i nešto što nazivate „crni labud u ekonomiji“. Na šta tačno mislite?
Ana Ranković: „Crni labud“ je pojam iz ekonomije koji označava nepredvidiv događaj koji sve promeni – poput pandemije. Ali taj termin koristim i kao simbol za unutrašnje promene. Biti „crni labud“ u svojoj porodici znači biti prvi koji menja pravila. Prvi koji se ne razvodi zbog drame, već zbog slobode. Prvi koji ne radi da bi preživeo, već da bi stvarao. Prvi koji zarađuje novac koji niko pre njega nije mogao ni da zamisli. To je ogroman korak. I nije uvek slavljenički. Jer dok ti menjaš pravila, tvoj sistem to doživljava kao pretnju. Ali baš tu počinje tvoja istorija.
Lobisti: A šta nas najčešće blokira u tome?
Ana Ranković: Strah – ali ne samo naš lični strah, već kolektivni, nasledni. Porodična istorija često nosi duboko usađene poruke: „Ko je imao novac, loše je završio“, „Ako se izdvojiš, bićeš odbačen“, „Žena mora da se žrtvuje“. I onda mi, čak i kad imamo kapacitete, ideje, šanse – nesvesno sabotiramo sebe da ne bismo „stradali“ kao naši preci. Ja sam, na primer, nesvesno ponovila sudbinu svojih roditelja: stvorila mnogo i sve izgubila. To je bila lojalnost. Sve dok to nisam osvestila i prekinula.
Lobisti: Kako se to može prevazići?
Ana Ranković: Kroz dubok rad na osvešćivanju. Ne samo mentalno, već kroz telo, emocije, sisteme koji nas grade. Kada shvatiš da taj strah nije tvoj – da je došao pre tebe, da pripada nekome iz loze – tada možeš da ga nežno vratiš tamo gde pripada. Da kažeš: „Hvala ti, ali ja sada biram drugačije.“ I onda ne moraš više da nosiš štit tamo gde je vreme da stvaraš.
Lobisti: Po pravilu, ljudi često menjaju život iz korena tek kada se suoče s velikim tragedijama. Da li zaista moramo da dotaknemo dno da bi se dogodila korenita promena?
Ana Ranković: Ne mora svako da dotakne dno – ali većina nas ga dodirne. Problem je što većina ljudi funkcioniše u tzv. „močvari“ – nije im baš loše, ali nije ni dobro. I zato ne pokreću promenu. Tek kada dođemo do tačke gde nas ono staro guši, gde više nemamo kud – tada se u nama probudi snaga da krenemo. Ja taj trenutak zovem „unutrašnji odguraj“. To je trenutak kada ne znaš šta te čeka ispred, ali znaš da ne možeš više unazad. I to je početak istinske transformacije.
Lobisti: Zašto se toliko udaljavamo od sebe kroz život?
Ana Ranković: Jer nas tome uče od najranijih dana. Uče nas da budemo poslušni, dobri, tihi. Uče nas da emocije nisu bezbedne, da telo nije naše, da potrebe treba da odložimo. I malo po malo, udaljavamo se od svog centra. Uđemo u odnose u kojima ponavljamo porodične rane, živimo živote koji nisu naši. I onda, jednog dana, ne znamo više ko smo. Moj rad počinje upravo tu – kada žena kaže: „Više ne znam gde sam. Ali znam da ovako više ne mogu.“
Lobisti: Kako izgleda taj trenutak odluke da više nema povratka?
Ana Ranković: To je trenutak čistote. Nema više zavaravanja. Nema racionalizacije. Samo jasnoća: “Ovo više nisam ja. I ne želim da budem.” U mom životu, to je bio trenutak u kojem sam sebi rekla: „Tamo odakle dolazim, već sam bila mrtva. Tamo nema više ničega za mene.“ I tad sam prvi put izabrala život – ne sigurnost, ne poznato – već život.
Lobisti: Možemo li taj put promene uporediti sa nečim što je univerzalno prepoznatljivo?
Ana Ranković: Naravno – to je ono što Jung opisuje kroz arhetipsko putovanje individuacije, a Joseph Campbell kasnije sistematizuje kao „put heroja” u svom čuvenom delu Heroj sa hiljadu lica. To je epski narativ, duhovno i psihološko putovanje koje nalazimo u svim mitologijama sveta. Heroj kreće iz poznatog u nepoznato, suočava se sa zmajevima – spoljašnjim i unutrašnjim – i dolazi do blaga koje ne bi mogao pronaći da nije krenuo. Promena je uvek inicijacija. Moraš proći kroz haos da bi došao do smisla. I to ne radimo da bismo postali „bolji“, već da bismo konačno postali – svoji.
Lobisti: Nažalost, približavamo se kraju razgovora, ali ostalo je još jedno važno pitanje. Kako biste lično iskustvo o kojem ste govorili preneli na širu društvenu promenu?
Ana Ranković: Hvala vam na tom pitanju, jer duboko verujem da lična transformacija nikada nije samo lična. Kada čovek zaista dođe sebi, menja i sve oko sebe – odnose, porodicu, tim, zajednicu. Ono što važi za pojedinca, važi i za društvo. Naše unutrašnje slike o sebi, o drugim ljudima, o novcu, o ljubavi – one su ujedno i ogledalo kolektivnog nesvesnog. Sve što nismo razrešili u porodičnom sistemu, čuvamo u telu, u psihi, ali i prenosimo – kroz ponašanja, izbore i strukture koje gradimo.
Lobisti: Možete li to objasniti na nekom konkretnom primeru?
Ana Ranković: Naravno. Uzmimo ratnu traumu. Čak i ako osoba nije direktno učestvovala u ratu, ako su joj roditelji ili bake i deke preživeli gubitke, beg, strah, ta trauma se prenosi. Deca i unuci nose posledice – kroz anksioznost, autoimune bolesti, obrasce samosabotaže. Zašto? Jer trauma koja nije viđena – ostaje u sistemu. Tek kada se neko u porodici usudi da je pogleda, da je prizna, da kaže: „Ovo se dogodilo“ – tek tada sistem može da ozdravi. Ista stvar važi za kolektiv. Dok ne osvetlimo ono što je bilo – istorijski, kulturološki, emocionalno – nastavljamo da ponavljamo iste obrasce, samo u novim oblicima.
Lobisti: Dakle, kolektivna promena počinje od pojedinca?
Ana Ranković: Apsolutno. Svaki put kada se jedna osoba suoči sa sobom, ona prekida lanac. I to se širi. Jedna žena koja odluči da se više ne žrtvuje – menja način na koji njena deca doživljavaju ljubav. Jedna osoba koja prekine porodični zavet siromaštva – otvara prostor za obilje generacijama nakon nje. Kada pojedinci masovno krenu tim putem, dolazi do kolektivnog pomaka. I zato verujem da je unutrašnji rad – najdublji oblik društvene odgovornosti.
Lobisti: Možemo li reći da vaš rad ima i društvenu dimenziju?
Ana Ranković: Ne samo da ima – već je to njegova srž. Moj rad ne menja samo živote žena koje dolaze kod mene. On menja odnose u njihovim porodicama, načine na koje podižu decu, kako vode svoje poslove, kako biraju partnere, kako komuniciraju s telom, novcem, emocijama. A to menja i zajednicu. Kroz svakog pojedinca koji postane svesniji – društvo postaje zdravije. To je lanac svetlosti.
Jer svaka žena koja raskine sa tišinom, potčinjavanjem i unutrašnjim sabotiranjem – menja narativ koji se u njenoj porodici prenosio generacijama. I zato moj rad nije samo terapijski. On je i kulturološki, i sistemski, i suštinski – politički. Jer najdublja promena počinje tamo gde niko ne vidi – u onome šta verujemo da zaslužujemo. I u tome da konačno poverujemo: moguće je drugačije.