Kako mu međunarodno (radno) pravno prići – iz ugla profesora radnog prava Vlajka Brajića
Zamišljeno je gledao ka horizontu iz kabineta u Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove SFRJ. Kao dobri stari profesor radnog prava i direktor Komisije za međunarodno radno pravo tog organa tražio je način kako da što uspešnije obavlja svoju dužnost, znajući da zemlja ima osobeni društvenopolitički položaj i da je isuviše mala da nameće svoj sistem rada, ali je osećao da mora da deluje i slabosti pretvori u snage, a pretnje u šanse. Pomalo je težio rezultatima uporednopravnog modela svog kolege, profesora Konstantinovića, ali u smislu „modelovanja izvrsnih društvenih fenomena/pojava”, a ako je on uspeo … možda bi mogao i sam da postigne tako nešto. Bez obzira na sve, znao je da najpre mora da se podseti i drži oprobanih i proverenih rezultata i reči koje je jednom izrekao u svojim delima. Pre zakoračenja u nepoznato trebalo je da se podseti svojih fundamentalnih postavki iz rada i radnog odnosa, kao i društva uopšte. „Rad jeste svrsishodna delatnost i samo deo društva“. Rad, a ne radni odnos, jer je rad svuda istovetan, a radni odnos je pravni pojam, koji se razlikuje od zemlje do zemlje. Razumeti rad znači razumeti to društvo u smislu metodike prof. Lukića i „čvorišne teorije sistema”. A ako već upućuje na njega, nameće mu se pitanje mogu li se spojiti naučne discipline kao što su politikologija i rad u „(geo)politikologiju rada”, naravno, u datom kontekstu, „za razliku od domaće, u neku međunarodnu (geo)politikologiju rada”, koju bi mogao da koristi u radu, ali bi bila i od praktične koristi za društvo, firme i sl. U mislima je već prelistavao sopstveni udžbenik iz „Radnog prava”. Tehnika je bez sumnje vrlo značajna i nezamenljiva u radu i uslov tehnološkog i svakog drugog progresa. Tome je posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Sadržina onoga što je tada pisao navirala je dok je tragao za etodikom rada. „Tehnološki progres, odnosno razvoj tehnologije, kao što je kompjuter, internet i sl., još se odvija. Zemlje koje se budu prilagođavale tehnološkom razvoju, ne samo u pogledu razvoja same tehnologije, nego i kroz firme, biće vodeće, no kako to ispratiti i na domaćem i na međunarodnom planu zbog sve veće međuzavisnosti privrednih subjekata, država i ljudi u vidu migracija. Najpre je morao da stvori jednu opštu nauku o radu, gde sociologija rada samo delimično zadovoljava tu potrebu, a gde su i druge nauke: psihologija, psihijatrija rada, socijalna psihologija, filozofija rada, ta geopolitika rada, ali i ekonomske discipline kao što su organizaciona kultura, ekonomija rada radnog kolektiva. Jasno mu je bilo, naravno, da je pravo, naročito u vidu jedne norme, bitno, ali ne i jedino. Mnogo je bitnija njena sadržina jer se forma pravne norme ne može razumeti bez tih disciplina niti uslova odnosno okolnosti u kojima se odvija, naravno u slučaju međunarodnog karaktera, kao neka nova teorija igara multidisciplinarne opšte nauke o radu u međunarodnom kontekstu. Još davno je utvrdio u doktorskoj disertaciji „da nam je potreban, pored tehnološkog progresa, i napredak u socijalnim odnosima, odnosno socijalnim pogledima, koji nužno ne mora da menja tekući sistem društvenih odnosa, npr. vezujući ga za liberalnu ideju ili, ako postojeći sistem ne funkcioniše, za neki drugi, opozitni, društveno-ekonomski sistem.” Čini se da i kolega Lukić u knjizi „Politička teorija države” govori upravo o toj autohtonosti (ne autarhičnosti). Jednom rečju, tehnološki razvoj potreuje i svako drugo prilagođavanje. Ponešto o tome Lukić je izneo i u „Istoriji političkih i pravnih ideja”. Međutim, sve to razmišljanje ne sme da bude birokratsko, već „na polzu” radnicima, ali i firmama u kojima rade, tj. društvu u kom obitavaju. Uspeh uporednopravnog metoda video je već kod kolege Konstantinovića, a svoj posao posmatrao je samo kao deo celine ostalih organa Saveznog sekretarijata. Kao direktor Komisije, počeo je pragmatičnije da razmišlja, tražio je gde i kako da postavi hipotezu, istraži i socijalno odgovorno je primeni, tragajući za sociološkom logikom kroz metodiku univerzalnosti prava Međunarodne organizacije rada jer je uvideo da živimo u svetu u nastajanju, a tehnološki progres evo već industrijskog doba, pojave prvih kompjutera, bio je samo jedan od pokazatelja da će zapošljavanje, i ne samo to, u takvim okolnostima biti poseban izazov, zbog čega je istoj temi posvetio svoju doktorsku disertaciju. „Mnogo toga zavisi od toga kako se budemo postavili u narednih deset do dvadeset godina“, kako je govorio i prof. Budimir Košutić. Razmišljao je da ako postoji jedno (univerzalno) međunarodno (radno) pravo, koje važi za čitav svet, da li može da se postavi „geopolitička radna i socijalna (hipo)teza o nekoj (našoj) metodici, da ipak postoji „jedna zajednička nit“ koja bi povezivala možda, ne sve, zemlje u ovoj oblasti, kako bi naše društvo i subjekti u njemu osetili boljitak. I baš u toj doktorskoj disertaciji utvrdio je da je međusobna bilateralna saradnja mnogo kvalitetnija od multilateralne. Zaista mu je prvo bila neophodna razvijena „filozofija” jer je ista najviše umska spoznaja realnosti, iz koje se deduciraju ne samo pravne norme već i čitav rad i sve druge pojave vezane uz rad, po spilover efektu, i to ne samo u našoj zemlji. I to mu je trebala baš ona filozofija u vezi sa pravom, kako domaćim tako i međunarodnim (bilateralnim). Najpre se pitao gde naći taj physis, ono „večito, svuda, u svemu, za sve važeće” u prirodnom pravu, taj Apsolut, Apsolutni duh, Svet(sk)i duh ili kako god da se naziva. Morao je poći od takvog pristupa jer je bio duboko svestan svih realnih okolnosti u kojima je delovao da bi se kretao ka nekoj večitoj ideji. Upravo tu, kao deo neke šire politike, našao je, po sociološkoj logici, metodiku univerzalnosti uporedno-analogijskog metoda MOR-a i njegovih idejnih osnova. Inspiracija je iskrsavala i iz „Sistema filozofije i filozofije prava” profesora Radomira Lukića. I upravo kao što je tvrdio u svom udžbeniku da je tehnološki progres uslov napretka, ali da ne vodi brigu o čoveku, sad se sa setom sećao da je video sve posledice tog stava da rad može da bude svrsishodan, ali i destruktivan i po pojedinca samog, odnosno po ljude same i njihove odnose. Zato je i formulisao tezu o uporednom razvoju socijalnih odnosa uz tehnološki razvoj. Ako se bude samo insistiralo na tehnološkom progresu, da je „rad roba” i „da socijalni odnosi nisu bitni”, ali i ako se sa ljudima bude postupalo kao da su materijalne stvari, to na dobro neće izaći, pogotovo da se „sve, ama baš sve mora komercijalizovati.” Znao je da filozofski sistem međunarodne politike i prava, iako još ne zaokružen, jeste ono što čini logički zaokružen sistem, koji, ako „ništa ne štrči”, jasno odgovara postavljenim ciljevima politike, ali, neproveren, baš kakva je i filozofija, razlikuje se od nauke. Pošto je znao da grešaka ne sme biti, pokušao je da tu filozofiju dopuni prirodnom filozofijom i prirodnim naukama, kao nečim što je možda bliže Apsolutu, Apsolutnom DUHU, čime jedino možemo i treba da budemo vođeni, kao i da odatle izvlači norme pravnog sistema u vidu aksioma, kao najviših pojmova, kao što je Ustav. Pokušao je najpre da odredi filozofski pojam prava ako je pravo sila, monopol prinude, ali, kako postoje i drugi normativni, isto tako dejstvujući sistemi, onda zakonomerno mora da traži logički identitet za Sl(n), gde je S sinergija (iliti: sav, svuda, u svemu), L logika (logos), a N normativne zakonomernosti (normativ, pravo), uprkos slobodi pojedinca od radnosocijalnih, normativnih pravila, naših domaćih, kako bi bili magnet i za ostale (koji i nije možda nemoguće naći!?), ali i kroz razumevanje drugih normativnih sistema. Ili formula: Sl(n) = L * N, gde je, dakle, Sl(n) – sinergija normativnih sistema, L upravo ta logika (logos), a N normativni sistem, koji uključuje i pravo. Znao je za čudnovatost takvog jednoga pristupa, ali je isto tako bio svestan svih realnih resursa koji su mu stajali na raspolaganju i da smo na pragu nove epohe.U traganju za sinergijom znao je da mora sa nekim da se konsultuje i u vezi sa Lajbnicom i drugim umovima!? Uz takvo poimanje domaćeg pravnog sistema, uz poštovanje, naravno, našeg poluplanskog sistema, sloboda ugovaranja uz poštovanje strategijskih pravaca društva, kao svojevrsnog javnog poretka, javnog/opšteg interesa, poludeterminizma, uz SVEKOLIKO (TRO)JEDNO DOSTOJANSTVO ličnosti na radu, radi predvidljivosti i svih drugih vrednosti pravnog sistema, i sklada na relaciji „pojedinačno-kolektivno-opšte”, mogli bismo da budemo magnet ostalima. A dobro je uvideo svu suštinu tranzicije iz jednog u drugi sistem, jer „normu lako možemo promeniti, ali pravo nije samo norma”, kako kaže i kolega Lukić u „Metodologiji prava“.Isto tako, znao je da je međunarodna radnopravna politika samo deo šire međunarodne politike, pa je, u smislu, navedenog, samo postavio tezu, dalje razrađujući je na međunarodno radni deo. Zato se i odlučio za sledeću svoju postavku. Dakle, kao kod Venovih dijagrama, treba tražiti sve domaće činioce koji sa odnosnim zemljama mogu da sačinjavaju UNIJU. Naravno, pošto je svaki porednopravni sistem – sistem za sebe, tamo gde postoji PRESEK, treba formirati, koordinisati i praviti mešovite komitete radi jačanja faktora koji spadaju u PRESEK, a za neizostavne RAZLIKE pronaći mehanizme rešavanja, ali u sklopu osnivačkih i fundamentalnih akata MOR-a, opet možda kao produkta APSOLUTA, apsolutnog SVET(SK)OG DUHA. Završivši teorijski posao, profesor je odlučio da prione na praktični deo. Počele su da se roje konkretne ideje za sprovođenje, ali je odlučio da ostane vlasnik neizgovorene reči i pokušao da to u praksi sprovede. Samo je zabeležio „poznavaoci bilateralnog međunarodnog rada, koji bi pratio neki institut za (trans)multidisciplinarna opšta naučna pitanja rada međunarodnog karaktera teorije igara…”.Ne želeći da se meša u rad drugih odeljenja, a držeći se onoga što je napisao, odlučio se za oblast privrede jer, između ostalog, od ekonomije i zavisi „granica budžetskog ograničenja”, odnosno koliko će novca biti u budžetu, naročito za neophodne izdatke za potrebe zemlje u datom trenutku. Kao što kažu kolege Velimirović i Vasiljević, privredno pravo (poslovno, odnosno trgovačko) tiče se pravnog položaja i poslova preduzeća i drugih privrednih organizacija. S druge strane, pak radno pravo reguliše unutrašnje, personalne, socijalne i ekonomske odnose u preduzećima. Zato nekada nije moguće utvrditi prava, obaveze i odgovornosti iz jedne bez poznavanje druge oblasti. Ni priroda odnosa bez razumevanja međusobne veze nije moguća. Da li se to da primeniti i na međunarodne ekonomske odnose, na međunarodno ekonomsko pravo, a gde su tek drugi aspekti „u smislu teorije igara” u kombinaciji sa savremenim metodološkim pristupom društvenih i normativnopravnih nauka, a i pravih praktičnih, upotrebljivih filozofskih, što da ne!? Baš tako je i sa naukom/pravom o privrednom sistemu, kao opštom sistemskom naukom, zajedno sa naukom o teoriji regulacije, koja treba da sve ekonomske subjekte, pa i radnike, poveže u jedan celovit sistem. S obzirom na sve navedeno, pitao se kriju li se tu dobre tržišne niše (gapovi) za naše privredne kolektive ako uvidimo šta kom sistemu treba za to skladno funkcionisanje.I tako, delujuću u više društveno-ekonomskih sistema, duboko zaronjen u misli, posmatrao je naposletku nadolazeću društvenu stvarnost iz svog kabineta na Pravnom fakultetu i video slom planskog (kolektivnog), uviđao narastajući značaj tehnološkog progresa i potrebu za inovacijama i poštovanjem individualizma, mada je poznavao sve njegove zakonomernosti. Neprolazna dela, ideje i ljudi jesu oni koji se po svojim delima poznaju.Upravo tako je i sa radom prof. Brajića o tehnološkom razvoju, koji je kao doktorsku tezu postavio još 1971. godine, a imao je tu sreću ili nesreću, baš kao što kaže kineska kletva, da živi u vreme velikih promena, upravo u vreme pojave prvih kompjutera, „Silikonske doline”, „Majkrosofta” i „Epla.” Da li ista misao može i danas da važi, u vreme „Amazona”, „Fejsbuka” i „Netfliksa”, ili možda, još bolje rečeno, u vreme pojave „Čet GPT-a” (eng. ChatGPT) i bioinženjeringa, i da li pretnje stvarno možemo da pretvorimo u prilike, koje ćemo uspešno da iskoristimo, a naše slabosti u naše snage jer istorija je putokaz, a budućnost put. A tu budućnost stvaramo danas, ako ne zbog nas, onda zbog budućih pokolenja. Ono što je tvrdio u doktorskoj tezi o industrijskoj eri, kao da se odnosilo i na ovu postindustrijsku, „virtuelnu”. Nova tehnika zahteva nove odnose, između ostalog, i stvaralaštvo, ali to bi se vratilo kroz produktivnost i rast BDP-a, a suština i jeste prilagođavanje tehnološkom progresu. Zar zemlje koje su još 70-ih godina prošloga veka to uvidele danas nisu među vodećim? Uvideo je i profesor to jer je Preporuka o stručnom osposobljavanju MOR–a iz 1962, o kojoj je pisao u doktorskoj disertaciji, zamenjena novom Preporukom MOR-a iz 2004. godine. Kako je profesor tvrdio da bi „društvo trebalo da bude pripremljeno na novosti tehnološkog progresa”, njegov kolega Bovan lepo je ukazao na sve „društvene aspekte u vreme nastanka prve industrijske revolucije.” Dakle, sada je uvideo tačnost svojih pretpostavki. No, dok je tako nadolazeću stvarnost posmatrao, pitao se kako li će biti generacijama koje dolaze jer svako vreme nosi svoje breme. Uviđao je i da gotovo o(p)staje fundamentalno pitanje kako spojiti u jednu „sinergetsku celinu” istovremeno i individualnost, a ne ono generičko, kao opšte svojstvo radi članstva u grupi, i kolektivitet. Sistemi koji su negovali „čist” individualizam ili kolektivitet nisu uspeli. I kolega Radomir Lukić pokušao je metodološki da utvrdi tu zakonomernost, a ko zna… možda je i moguće.
Posvećeno prof. dr Vlajku Brajiću, profesoru radnog prava i predsedniku Komisije za međunarodno radno pravo u Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove SFRJ
Prema:
1. „Problemi zapošljavanja u uslovima tehnološkog progresa, sa posebnim osvrtom na delatnost Međunarodne organizacije rada”, Institut za uporedno pravo, Beograd, 1972. (štampana doktorska disertacija).
2. „Radno pravo”, udžbenik, 1. izdanje, IRO „Privredna štampa”, Beograd, 1980. godine.
3. „Radno pravo – radni odnosi, drugi odnosi rada i socijalno osiguranje”, šesto dopunjeno izdanje, Savremena administracija, Beograd, 2001. godine.
4. „Spomenica prof. dr Vlajko Brajić”, Spomenici CANU, dostupno na: https://canupub.me/knjiga/spomenica-vlajko-brajic-1939-2004/Priredio:Aleksandar Marković,dipl. pravnik.
Biografija prof. dr Vlajka Brajića adaptirana je prema tekstu na sajtu Naučnog društva Srbije Prof. dr Vlajko Brajić, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, rođen je 1939. godine u Lipovu kod Kolašina. Na Pravnom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1962. godine, a stepen magistra pravnih nauka stekao je 1968, kao i doktora nauka 1971. godine, sa disertacijom „Problemi zapošljavanja u uslovima tehnološkog progresa”. Izabran je 1983. godine za redovnog profesora za Radno pravo i Osnove sociologije rada. Držao je nastavu iz predmeta Radno pravo i Uvod u pravo na nekoliko fakulteta u zemlji, a predavao je i Međunarodno pravo i Sudsko-organizaciono pravo. Učestvovao je u poslediplomskoj nastavi na skoro svim pravnim fakultetima bivših jugoslovenskih republika.Bio je direktor Međunarodnog univerzitetskog centra za društvene nauke, sudija Osnovnog suda udruženog rada u Beogradu i Suda udruženog rada Srbije, ali i predsednik Komisije za međunarodno radno pravo u Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove, predsednik Odbora za društvene nauke u Ministarstvu za nauku i tehnologiju Republike Srbije, član Jugoslovenske delegacije na zasedanjima Opšte konferencije Međunarodne konferencije rada i član Saveznog pravnog saveta. Pored formulisanja teorijskih stavova, prof. Brajić bavio se radni pravom i u praksi, kao sudija Udruženog rada, pri čemu je smatrao da o normi radnog prava ne može da se govori ako ne postoje uslovi za njeno praktično sprovođenje. Živeći i delujući u doba tranzicije društveno-političkih sistema u našoj zemlji i svetu, znalački je uviđao suštinu tih tranzicija u datoj oblasti, naravno sa pozicije struke i autoriteta u oblasti. Tako je povlačio interesantnu vezu između nekadašnjih samoupravnih sporazuma i kolektivnih ugovora, što treba dovesti u vezu sa originalnim tekstom Zakona o obligacionim odnosima i današnjim Zakonom o planskom sistemu. Radeći u vreme velikih društvenih promena u zemlji i svetu, kao da je uviđao zakonomernosti određenog razvitka, ali pre svega kroz njihovu (ontološku) suštinu, a ne zasnivajući svoj rad isključivo na formalnom elementu pravne norme, kako se obično i doživljava pravo. Možda se i na rad profesora Brajića može nadovezati delo profesora Radomira Lukića o „Istoriji političkih i pravnih teorija”, pre svega imajući u vidu metodološki pristup koji profesor koristi. Zbog toga je i Profesor Brajić, izučavajući uticaj tehnoloških promena u oblasti rada, došao do značajnih zaključaka koji se odnose na pravo i van oblasti rada, kao da je uviđao u kom pravcu svet (rada) ide, što danas kao da se obistinilo jer je vidljivo koje su zemlje najinovativnije i koje su prve prihvatile tehnološki progres. Tako je pokrenuo pitanje potrebe novog definisanja pojmova kao što su rad i pravo. Bavio se kritičkom analizom prava i u vreme kada to nije bilo uobičajeno. U oblasti opšte teorije prava zapažene su koncepcije profesora Brajića u pogledu odnosa autonomnog (i samoupravnog kao autonomnog) prava prema zakonu. Citiran je u brojnim zbirnim radovima u zemlji i inostranstvu. Čini se da su i danas aktuelni profesorovi radovi o autonomnom pravu, u vreme sve veće potrebe za raznolikošću i autonomnošću, ne nužno i različitošću, ali istovremrno za postojanjem jedne ideje/vrednosti/ vizije koja će sve te raznolikosti držati u skladu i slozi (kolektivitet, zajedničarenje”), ali i da se podudaraju sa opštim stavovima o skladu individualnog, kolektivnog i opšteg interesa upravo radi te sinergije.Na specijalizaciji u inostranstvu prof. Brajić boravio je u SAD 1978. godine u programu za dekane pravnih fakulteta, a zatim i u Francuskoj, Poljskoj, Engleskoj i skandinavskim zemljama. Učestvovao je na brojnim međunarodnim kongresima i naučnim skupovima sa referatima. Na Evropskom kongresu IIRA imao je uvodni referat za jednu od tri glavne teme kongresa 1991. godine. Po pozivu je držao predavanja na više univerziteta u inostranstvu. Bio je član Međunarodnog izdavačkog saveta – Međunarodnog časopisa za uporedno pravo i industrijske odnose (eng. The International Journal of Comparative Labour and Industrial Relations). Uređivao je časopis „Rad i socijalno pravo”. Bio je član Međunarodnog savetodavnog odbora Međunarodne enciklopedije prava (eng. International Advisory Board of International Encyclopedia of Laws) u Hagu, ali i član redakcije Arhiva za pravne i društvene nauke. Obavljao je funkciju predsednika Udruženja za radno pravo i socijalno osiguranje i bio član Udruženja pravnika.Objavio je preko 150 radova u zemlji i u inostranstvu. Među značajnijim radovima koji su objavljivani u časopisima, su: „Dani društva uporednog zakonodavstva” (franc. Journées de la societé de legislation comparé), „Bilten uporednih radnopravnih odnosa” (eng. Bulletin of Conparative Labour Law Relations) i „Povezivanje časopisa za međunacionalno pravo” (eng. Connectient Journal of International Law). Objavljivao je radove i u univerzitetskim publikacijama Univerziteta u Vroclavu, u zbornicima radova međunarodnih kongresa ili naučnih skupova, kao što su IX Međunarodni kongres – Međunarodno društvo za radno pravo i socijalno osiguranje (eng. IX Internacional Congress – International Society of Labour Law and Social Security) u Vašingtonu 1982. godine, Jugoslovenski izveštaji na XII Međunarodnom kongresu uporednog prava (eng. Yugoslav Reports of XII International Congress of Comparative Law) u Sidneju i Melburnu 1986