Autor :Prof. dr Aleksandar Gadžić Fakultet za fizičku kulturu i menadžmet u sportu jedini fakultet za sport Univerzitet Singidunum, Beograd
Prema važećem Zakonu1 u našoj zemlji, svi učenici koji pohađaju nastavu u školskom sistemu imaju pravo na zaštitu i bezbednost u školskoj zgradi i školskom dvorištu, na putu između kuće i škole i van školske zgrade i školskog dvorišta – za vreme ostvarivanja obrazovno-vaspitnog rada ili drugih nastavnih i vannastavnih aktivnosti koje organizuje škola.
Svaka škola na osnovu ovog Zakona, propisuje Pravilnike o merama, načinu i postupku zaštite i bezbednosti učenika za vreme ostvarivanja obrazovno–vaspitnog rada i drugih aktivnosti koje organizuje škola. Najčešće se u tim Pravilnicima navodi da se zaštita i bezbednost učenika ostvaruje kao:
- fizička zaštita i bezbednost
- zdravstvena zaštita i bezbednost
- emocionalna i socijalna zaštita i bezbednost
Pored navedenih, formalnih, oblika obezbeđenja zdravstvene zaštite i bezbednosti učenika u školi, činjenica je da postoje i oblasti koje nisu jasno i na detaljan način definisane Zakonom. Naime, fizičko i zdravstveno vaspitanje, zbog svojih specifičnosti, sigurno predstavlja „najrizičniji“ deo celokupnog nastavnog procesa.
Svedoci smo povremenih, senzacionalističkih, naslova kako je učenik slomio nogu, ruku ili se još gore povredio na času fizičkog vaspitanja zbog propusta nastavnika. Nažalost, takvi natpisi su ponekad u pravu. Ponekad se desi da nastavnik nehotice napravi neki propust i nezgoda se desi, uz konsekventno pozivanje nastavnika na odgovornost. Odgovornost nastavnika fizičkog i zdravstvenog vaspitanja za zdravlje i bezbednost učenika je sigurno najveća od svih ostalih predmetnih nastavnika. Ovaj odnos ukazuje na potrebu da se jasno definišu pravila i procedure koje nastavnik treba da preduzme u redovnoj nastavi ali i situacijama kada se dese nezgode na času.
U nedostatku konkretnih rešenja ovih nedoumica, a da bi se izbegle brojne neželjene situacije, veći rizici, nesporazumi i slično, nastavnicima fizičkog i zdravstvenog vaspitanja preostaje da na logičan i odgovoran način pokušaju da preduzmu sve što je u njihovoj moći kako bi iste predupredili.
Nastavnik, pre svega, treba da ustanovi rutine i pravila rada sa kojima učenici moraju biti upoznati i kojih će morati da se pridržavaju a odnose se na:
- smiren dolazak učenika do svlačionice i presvlačenje (po mogućnosti nadziran od strane nastavnika)
- ličnu uverenost u ispunjenost uslova da učenici nose propisanu odeću i obuću za čas
- nakit, bedževi, satovi i bilo koji drugi „dodaci“ moraju biti odloženi prilikom presvlačenja
- zabranjen ulazak u fiskulturnu salu pre nastavnika
- upoznavanje učenika sa svim važnijim aspektima rada na času koji sledi
- davanje posebnih instrukcija u zavisnosti od aktivnosti koje treba da se sprovedu
- unapred pripremljene sprave i rekvizite
- upoznavanje učenika sa znakom kada oni mogu da počnu aktivnost i kada moraju da zaustave aktivnost
Pridržavanje svih navedenih rutina ili uslovno rečeno „pravila“ rada, u velikoj meri će sprečiti nastanak nezgoda na časovima fizičkog vaspitanja, ali i pored preduzimanja svih predostrožnosti nezgode se ipak ponekad dogode.
U tim slučajevima potrebno je imati jasno definisane procedure postupanja od strane škole (ili prosvetnih vlasti?). Činjenica je da takve procedure (koliko je autoru poznato) ne postoje u našoj nastavnoj praksi i da se nastavnici u takvim situacijama snalaze kako znaju i umeju.
Naše zakonodavstvo je prepoznalo postojanje problema oko pružanja prve pomoći kada su u pitanju povrede na radu, pa je od pre nekoliko godina na snazi Pravilnik o načinu pružanja prve pomoći, vrsti sredstava i opreme koji moraju biti obezbeđeni na radnom mestu, načinu i rokovima osposobljavanja zaposlenih za pružanje prve pomoći2. Uzimajući u obzir važnost regulisanja oblasti bezbednosti dece u školama, čini se da bi većina odredbi iz tog Pravilnika imala svoju punu upotrebljivost i u školskom kontekstu.
Naime, u ovom aktu precizira se da su preduzeća u obavezi da obezbede pružanje prve pomoći, osposobe odgovarajući broj radnika za pružanje prve pomoći i obezbede sredstva za pružanje prve pomoći uzimajući u obzir procenjene rizike, tehnološki proces, organizaciju, prirodu i obim procesa rada, kao i broj zaposlenih koji učestvuju u procesu rada, broj radnih smena, broj lokacijski odvojenih jedinica, učestalost povreda na radu i udaljenost do najbliže medicinske ustanove.
Pojedine škole su počele da postupaju u skladu sa tim Pravilnikom i vrše obuku određenog broja nastavnika za pružanje prve pomoći. Za sada situacija je takva da će sigurno svaki iskren pedagog odmah priteći detetu u pomoć, ali neke nedoumice se moraju razjasniti. Naime, pored činjenice da su svi diplomirani profesori fizičkog vaspitanja tokom svog školovanja stekli određena znanja iz sportske medicine, anatomije, fiziologije, korektivne gimnastike itd., to im zakonski ne daje nikakve medicinske kvalifikacije. U tom smislu, preporuka bi bila da svi nastavnici fizičkog i zdravstvenog vaspitanja, kao dodatni vid osposobljavanja, završe kurseve (ili drugi vid stručnog osposobljavanja) prve pomoći. Takođe, to bi bilo veoma poželjno i za sve ostale nastavnike.
Tek po završetku sertifikovanog kursa za pružanje prve pomoći, nastavnici bi i pravno imali osnova da istu pruže. Kada se nezgoda dogodi, nastavnik bi tada trebao, u skladu sa stepenom povrede, da pruži prvu pomoć na licu mesta.
Ukoliko se radi o ozbiljnijem stepenu povrede kao što su prelomi, obilnija krvarenja, gubitak svesti i slično, učenik se mora, ukoliko je bezbedno transportovati u medicinsku ustanovu (školskim prevozom, automobilom nekog od nastavnika ili vozilom hitne pomoći). U tu svrhu, u blizini fiskulturne sale (ili u samoj sali) ili na vidnom mestu u školi, potrebno je da bude istaknut telefonski broj hitne pomoći (194). Prema ranije propisanom Pravilniku o normativima školskog prostora, opreme i nastavnih sredstava za osnovnu školu3, kabinet nastavnika fizičkog i zdravstvenog vaspitanja bi trebao da bude opremljen i sa jednim ormarićem sa kompletom za prvu pomoć.
1. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Službeni glasnik RS 72/09,52/11,55/13,35/15 i 68/15.
2. Pravilnik o načinu pružanja prve pomoći, vrsti sredstava i opreme koji moraju biti obezbeđeni na radnom mestu, načinu i rokovima osposobljavanja zaposlenih za pružanje prve pomoći. Službeni glasnik RS 109/2016.
3. Službeni glasnik SRS – Prosvetni glasnik, br. 4/90.