Kada je reč o roditeljstvu, to je najlepša životna uloga koju čovek može da ima. Od trenutka preuzimanja te uloge, preuzimamo potpunu odgovornost za model vaspitanja koji pružamo detetu.
Važno je da imamo visoko razvijenu svest o tome, ali postavlja se pitanje – da li smo kaoroditelji dovoljno sposobni za preuzimanje te uloge? Da li smo dovoljno sposobni da jednommalom biću budemo ne samo roditelj, već i mentor, vaspitač, pedagog i osoba koja ćeusmeravati dete?
Jedna od najvažnijih stavki u roditeljstvu, jeste posvećenost. To je ključ koji otključava sva ona vrata na koje će dete pokucati, polaskom u školu, na fakultet, u traženju posla.
Kao roditelji, moramo imati kontrolu. Ne u smislu da kontrolišemo dete, ugrožavajući njegovu slobodu, već kontrolisati svoja očekivanja. A – da li je dobro imati očekivanja od dece? Često očekujući da dete zadovolji naše potrebe, da ispuni naše želje, zaboravljajući da detemorati imati svoj, a ne nametnuti identitet, stavljamo mu ogroman teret na leđa, što neminovno vodi u agresiju, sa kojom je teško nositi se.
Tu dolazi do mišljenja da je agresivnost kod dece zapravo, samo jedna faza. I jeste, u periodu do treće, pete godine, dok dete ne nauči da razvije emocionalnu inteligenciju u čemu mu moramo pomoći, ali šta ćemo kada je u pitanju adolescencija?
Da li je i tada agresija samo ,,faza“?
Često ćete videti roditelje koji striktno očekuju od dece odlične ocene, obećavajući im različitenagrade. Zar je toliko važna dobra ocena i zar je ona merilo sutrašnjeg uspeha deteta?
Kada imamo očekivanja, kada detetu pretimo, koristimo silu u vaspitavanju, bilo da je fizičkaili psihička, potresamo njegovu ličnost i najčešće možete i videti da se za ispoljavanjeagresivnosti kod dece, ljudi čude – odkud ista, kako je moguće da dete nasilno reaguje?!
Ono što je neminovno jeste da sve dolazi iz matične porodice i da moramo biti svesni da sanapretkom digitalizacije, menjanja sveta, novog svetskog poretka, slabe ne samo porodične vrednosti, već se stavlja akcenat na rušenje porodice, rušenje porodičnog ideala, što se primećuje u porodicama gde su roditelji razvedeni, samohrani, ili jedan od roditelja nije prisutan, bilo odabirom, ili silom prilika.
Zato je važno da pomognemo deci da razviju ne samo emocionalnu, već i socijalnu inteligenciju, ali i toleranciju na frustraciju. Važno je, da ih naučimo da se „nose“ sa određenim izazovima u životu, u školi, na ulici. Takođe je važno i kakav je obrazovni sistem, da li pruža pedagošku “klimu“ u kojoj deca razvijaju vršnjačke, interaktivne odnose, zasnovane na asertivnosti, ljubavi, poštovanju i drugarstvu i koliki autoritet imaju zaposleni u prosveti.
Svedoci smo da i prosvetni radnici često trpe torturu, da u današnje vreme i nemaju toliku moć, boreći se da zadrže svoj autoritet, dok s druge strane postoje i oni koji guše dečju individualnost, pa deca osećaju frustraciju. Gde je mera, kako napraviti balans? Činjenica je da je zbog narušenog sistema vrednosti isti izgubljen. Zbog toga što mnogi roditelji rade više od osam sati i imaju manje vremena da se bave svojom decom, može se zaključiti da je podizanje dece u Srbiji u današnje vreme izazovno, ali da svako ko se odluči za ovu životnu ulogu, bez obzira da li mu je u smislu profesije blizak vaspitno-obrazovni rad ili ne, mora čitati literaturu o roditeljstvu i zdravom postavljanju granica, a još važnije, svakodnevno imati uvid u to kako dete provodi dan.
Jer, možete se složiti, ili ne, ali roditeljstvo je u neku ruku žrtva i dete neće pamtiti kada odraste šta smo mu kupili – pamtiće emocije koje smo izazvali u njemu.
Autor: Jelena Karadžić