Šeta profesor Lukić Bulevarom, kupi staru dobru „Politiku” i sede u „Šansu” na Tašmajdanu. Čita on tako „Politiku”, ali i gleda oko sebe i primeti da skoro niko ne čita novine, nego da svi gledaju u moderne sprave, uočivši da su uzele maha. Bivši, skoro jedini koji čitaše novine, pomalo se uplaši. Mozak poče grozničavo da razmišlja, kao da se brani: „Aha, društvo… da li je teorija il’ možda igra.”
Pošto se razlikovaše od drugih, beše mu ipak pomalo neprijatno pri pomisli da nešto sa njim nije u redu, pa pomisli da pita omladinu šta je to. Zapravo, ne interesovaše ga mnogo ta sprava jer se dobro seća osnovnih postavki svoje teorije o formi i (društvenom) procesu, nego u šta ta deca tako neprestano gledaju. Pomalo sa brigom upita: „Je li, deco, šta to gledate?” Na to oni odgovoriše: „Deko, to su vam društvene mreže. Evo, na primer, ovo vam je Fejsbuk. Pogledajte!” „A, da nešto ne pokvarim”, upita on decu. „Nećete, deko, to vam je lako.” Gleda prof. Lukić, prisetivši se nekih svojih davnašnjih misli, pa onako lakonski reče više za sebe: „Pa ovakvih stvari nije bilo u moje vreme.” A deca, kao i sva druga deca, dobronamerno mu odgovoriše: „Pa, deko, vremena se menjaju.”
Profesor ustade i odluči da prošeta do Pravnog fakulteta, da možda potraži odgovore u nekoj literaturi, onako kako je čitavog života radio. Ulazeći na fakultet, pogleda sa leve strane i vide da je baš toga dana ispit iz Uvoda u pravo, pa zamoli mlađe kolege na katedri da mu dozvole da prisustvuje ispitu. Mladi profesor oseti naravno ponos, ali i malu nelagodu jer zna da su se studenti plašili profesora Lukića, odnosno njegovih čuvenih dosetki, ali ipak odluči da učini Lukiću.
I tako, čuli studenti da će prof. Lukić biti na ispitu, pa se „petica” napunila kao nekada. Dođe prvi student, pa profesor poče da ispituje. Odluči prof. Lukić da postavi nekoliko vrcavih pitanja studentu, a prvo je bilo: „Šta mislite o Kristijanu Kikiju Goluboviću?” Studenti prasnuli u smeh, a student se snebiva, čuo je za Lukića, ali ne samo da se pita šta sme da kaže, nego ne zna ni šta da misli. Ipak promuckuje: „Čitao sam nešto o njemu u novinama, čuo sam da je bio neki kriminalac.” Profesor ko iz topa kaže: „Kolega, mi smo na Uvodu u pravu, a ne na Krivičnom.” Opet je provalio smeh među studnetim, ali im je i dalje nejasno kakve veze ima Kiki Golubović sa predmetom Uvod u pravo. Čuju se dobacivanja iz publike da profesor pomogne studentu: „Pa, dobro, jel ste čuli možda da je izdao neku pesmu?” Studen promuca: „Pa, pa, otkud Vi to znate… kakve veze ima njegova pesma sa Uvodom u pravo.” Na to mu profesor Lukić reče da je video na FacebookAd, na šta studenti ponovo prasnuše u smeh, dok je i, sada vremešni, prof. Lukić vrlo brzo sagledao tendencije, pokušašvi pojmovno da ih obradi, pa je samo odbrusio: „Kolega, pravo je deo društva.” Nakon toga, jednostavno započe razgovor sa mlađim profesorom o statusu tendencija u pravu, al’ kako stigoše nove generacije studenata i novi propisi o njihovom statusu, mladić se ipak odvaži i reče: „Profesore, o vašim dosetkama sam čuo, ali, molim vas, sve u svoje vreme… kakav Golubović, kakve pesme! Da nećete još i neko muzičko pravo da smislite?!”
Prof. Lukić beše u nedoumici. Ređali su mu se vanvremenski postulati pravne nauke, saveti i poruke filozofije prava, istorije političkih i pravnih teorija, ali u tom trenutku iznenada ustade i krenu ka vratima, onako kao obuzet nekim svojim mislima. Svi studenti usplahireno pogledaše ka njemu, a mladom profesoru kao da su se učinile Lukićeve reči: „Problem… objektivno… menjanje”. Ostatak rečenice izgubi se kao u magli, zatvoriše se vrata i u slušaonici nastupi muk. Studenti pomalo zabrinuti pogledaše u profesora, nekako tražeći neko ohrabrenje jer prof. Lukić nikada nije izašao prvi sa ispita. Mladi rofesor, svestan životnog neiskustva svojih studenata, samo reče: „Nadajmo se da ćemo profesora Lukića razumeti kada za to dođe pravo vreme.” A zatim je nastavio sa ispitivanjem.
U čast velikom čoveku pre svega, akademiku prof. Radomiru Lukiću i njegovim „učenicima”
Preuzeto sa: https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/radomir-lukic
Kratka biografija
Profesor Radomir Lukić bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, redovni profesor Pravnog fakulteta, teoretičar pravnih nauka i osnivač Katedre za filozofiju i sociologiju prava. Napisao je prvi jugoslovenski udžbenik sociologije.
Još od mladosti je važio za izuzetnog čoveka. Rođen je i odrastao u selu Miloševcu, odgajio ga je deda jer mu je otac umro u ratu, a veliku zaslugu za njegovo usmerenje imao je i seoski učitelj, koji je nagovorio njegovog dedu da se mali Lukić dalje školuje. Doktorirao je na pariskoj Sorboni odbranivši disertaciju obučen u srpsku, šumadijsku narodnu nošnju, što je izazvalo čuđenje kod članova komisije. Kada se pojavio tako obučen, samo je pitao: „Da li želite da branim rad na francuskom ili engleskom jeziku?”
Retko se pojavljivao u javnosti. Među studentima profesor Lukić je slovio za strogog profesora. Oni koji su kod njega polagali, više od petice, pribojavali su se njegovih vrcavih dosetki. Tako je još za života stekao status urbane legende Beograda, a iza njega ostalo je nebrojano anegdota koje se i danas prepričavaju.
Radomir Lukić umro je 1999. godine i sahranjen je u rodnom Miloševcu. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu dodeljuju se stipendije iz fondacije „Radomir D. Lukić”. Najveći amfiteatar (popularna petica) nosi njegovo ime.