U čast izuzetnim pravnicima u ovoj novoj povremenoj rubrici predstavljamo dela i život briljantnih stručnjaka u oblasti prava, nastojeći da kroz određene anegdote iz svakodnevice i upečatljive misli i teorije izuzetnih pravnika, koje su primenljive i u sadašnjim okolnostima, približimo pravnu teoriju pravnicima-praktičarima.
Šta je zapravo pravna realnost?
Rano ujutru otvorio je vrata svog kabineta. Okačio je mantil i šešir, a zatim poručio kafu. Na stolu je već bila pristigla jutrošnja štampa, kao i pravna literatura. Letimično je pregledao pristigle materijale, pokušavajući da utvrdi bitne i hitne stvari za rad.
Kafe već duže vreme nije bilo, pa protivno svome običaju, a kao da je nešto naslućivao, profesor pomalo nestrpljivo pozvao domaćicu zgrade i upitao je zašto nema kafe. Odgovorila je da vozači nisu dostavili redovno trebovanje kafe. Među vozačima teretnih vozila nastala je čudna praksa da moraju da imaju silno obezbeđenje jer moraju da se obezbede dokazi u slučaju spora. Više kao da mu je izletelo pitanje: „Otkud to? Nemoguće!” Na to mu je domaćica odgovorila da se priča da je neki vozač navodno sipao neku vodu u sirup koji je prevozio, a sud ga je oslobodio odgovornosti. Zato su i vlasnici trgovačkih društava morali da šalju silno obezbeđenje uz teretna vozila – da bi imali dokaze u slučaju spora, pa se sada prevoz vrši po utvrđenom prioritetu.
Profesor je uzeo sa stola pristiglu štampu i počeo da analizira sadržaj, ali sada „svojim enciklopedijskom okom”. Potom je pogledao sudsku praksu i počeo da razmatra tu sudsku presudu. Sve je bilo normativno- -logički skladno, cenjeni su dokazi, presuda je u normativno-logičkom okviru bila pravno čista. Iako je obaveza, faktički, bila sadržana u nečinjenju, ipak je utvrđeno da mora da se dokaže činjenje, mada je moralo da se odgovori i na cilj, smisao i vrednost norme, pa i njenu društvenu zasnovanost.
Koncepcija prava Hansa Kelzena i govori o tome da je pravo samo ono što piše u zakonu. Pravo to i jeste, naravno, ali se profesor pitao gde je onda nastao problem. Kao da mu je sinulo rešenje. „Ah, ti prokleti sofizmi – opet su počeli da uzimaju maha!”
Nije očekivao da će ići tako daleko. Nasmešio se profesor setivši se šale velikog američkog pisca Marka Tvena na račun pravnika „da logike ima svuda, samo ne u pravu”. Razmišljao je kako se boriti protiv toga, ali se nasmešio kad se setio i nemačkih pripovedaka, ali i priča sa Juga jer je uvek tu pravna stvarnost. Nešto ga je ipak kopkalo – da li je samo tu nastao problem.
Počeo je da ponovo prelistava svoju „Enciklopediju prava”, ali, kako ga obuze neka blaga nervoza, a s obzirom na nauku koju je pokušao da utemelji, odlučio je da se prošeta i porazmisli, između ostalog i o tome da li je bilo potrebe za takvom presudom, da li je trebalo da se donese drugačija presuda i kakav bi onda ishod bio, odnosno trebalo da bude. „Kelzen… da, da… ali Digi… društvo, društvena zajednica… međuzavisnost, solidarnost, ili: jednostavno: sloga… stoga tu, per se, ni Ruso ni Hobs ne mogu da budu u pravu… Ali šta je uopšte društvo, društvena zajednica, da li postoji, šta je, no pre svega, kako ga i da li ga štititi. Može li postojati sudski veštak društvene struke koji će utvrditi i štititi društvo. Hm, ili neki društveni metod u stručno-praktičnom radu jer se nameće zaključak da ’ako nema društva, nema ni nas’. Možda samo treba naći ’put ka pravom odnosu na relaciji pojedinac – društvo – država’, neki actio pro socio, možda kao vanredni pravni lek, ali kako i prema kome. Možda neki društveni pravobranilac! … Neke klasične ideje: liberalna – nacionalna – socijalna, kao funkcija objektivnih odnosa međusobne povezanosti koja bi bila povezan sa naučno-stručnim ustanovama, ali uz jasno razdvajanje sudova vrednosti i sudova stvarnosti. A ako i mora metafizika, da se ipak poveže sa realnim potrebama – ’apstraktna ideja operacionalizovana u pravnoj normi, radi društvenih objektivnih potreba’. Možda, možda raspodela suverenosti uz ravnotežu, uz zdravo regulisanje radi reda, u cilju dostizanja mira, a zbog stabilnosti.”
Dok je šetao, misli su se nadalje rojile. Razmišljao je profesor o turbulentnim vremenima u svetu koja su se vijorila. S obzirom na svoje poreklo upitao se šta raditi: „Mnogo je izazova, ali pak, opet, šta ona, Švajcarija, ima, a mi nemamo. Ne znam, možda da se okrenemo sebi, da vidimo gde smo bili, gde smo sada. Al’ kako nije dovoljan predmet jer, ako ga i odredimo u hipotezi, fali nam metod, svakako sintetički, što u predmetu što u metodu.”
U trenutku se uključi ulično svetlo, pa profesor instiktivno pogleda prema banderi, prekinuvši tok misli za momenat. Zastao je i pomislio: „Možda da se počne od neke ideje, socijalne vrednosti u društvenom odnosu. Hm, deluje apstraktno, neuhvatljivo, filozofiranje, ali da nije njih, gubi se smer, a dinamika društvenih odnosa otišla bi u teško razumljivi haos. Trebalo bi operativno racionalizovati.” Prolazeći tako ulicom, zamišljen, uviđao je profesor istinitost svoje postavke da što se društvo više razvija, to postaje sve diferenciranije, složenije. Ali, uvidevši to, isto tako primeti i da socijalni oblici njegovog delovanja kao da ga ne prate. Pitao se stoga kako razumeti taj fakt, a naročito socijalne oblike u kojima se odvija i da li klasična pravna nauka može da pruži odgovor. Zaključio je da je to nesumnjivo opravdano za „Enciklopediju prava”, ali i da mora da se radi na njenom akcionom planu primene. Setio se i svoje postavke o pravu, pa mu na um pade i neko „pravno organizaciono pravo” radi unutrašnje specijalizacije, potom socijalne integracije radi spoljašnje adaptacije, uz sadejstvo drugih naučnih disciplina. A društveno opravdanje države treba da o(p)stane.
Lako je razmišljati i pričati, ali treba delati. Sede profesor na klupu, uze beležnicu i poče da zapisuje: „Sve počne od neke ideje, koja bi dalje, ne u jezgru, da se razrađuje, ali na svojoj periferiji”, polazeći od suštine ka pojedinostima, u duhu preskriptivnog, pragmatično-utilitarnog definisanja. Pokušavajući to sebi bliže da objasni, pomisli: „To neko zrno soli, s čim bi bilo sve posoljeno”.
Intuitivno-filozofski ređale su se ideje sve više: „Hm, možda nama neka nova normativna nauka, možda, konkretnije, neka normativna /sistemska/ logika sociologija prava… koliko-toliko racionalni logički determinizam… Neki identiteti, hm, ideala pravnih snova i, katkad, surove realnosti, no svakako realna utemeljenost i logička ispravnost. Ko zna, ali i svakako, mada teško, treba porazmisliti kako to konceptualno osmisliti, a još teže kako to akciono sprovesti u praksi ne samo pravno/administrativno-tehnički, jer pravo i u širem smislu jeste važenje nekog blagotvornog odnosa nauke i politike, ali da, dakle, važi u praksi. Lako i lepo je pričati, al’ treba delati. Treba volje, treba snage, treba odoleti iskušenjima. Ko zna… videćemo…”
I nastavi profesor šetnju, pomalo zamišljen i zabrinut, svestan nužnosti potrebe delovanja, ali i kapaciteta. Tek u trenutku kada se setio da ima svoje učenike srce mu brže zakuca, a iskren osmeh razli mu se po licu.
- Prema knjizi „Problem opravdanja države; Uvod u pravne nauke: enciklopedija prava” Đorđa Tasića, izdato u: „Službeni list SRJ”, Beograd, 1995. godine, i u knjizi „Đorđu Tasiću u spomen”, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i Skupština opštine Vranje, Beograd 1999. godine. Anegdota posvećena prof. dr Đorđu Tasiću, Vranjancu, prvom „empiričaru” sociologije prava u nas
Priredio: Aleksandar Marković, dipl. pravnik
U ČAST IZUZETNIM PRAVNICIMA LEGE ARTIS ● OKTOBAR 2022.
Kratka biografija: Sinu opštinskog pisara Riste i domaćice Paraskeve, koji se rodio 25. oktobra 1892. godine u Vranju, urođena radoznalost, izgrađene radne navike od malena, u kući punoj dece i siromašnoj, kao i istrajnost i posvećenost, pomogle su da postane doktor pravnih nauka, profesor, teoretičar i filozof prava i sociologije, ali i osnivač Društva za sociologiju.
Nakon osnovne škole i šest razreda gimnazije u Vranju, a zatim sedmog i osmog razreda sa velikom maturom u Trećoj beogradskoj gimnaziji, Đorđe Tasić je školske 1911/12. godine upisao Pravni fakultet u Beogradu, koji je, zbog ratnih godina, završio 1919. godine c odlikom doktora, odbranivši tezu pod nazivom „Problem opravdanja države” pred komisijom sastavljenom od tadašnjih najpoznatijih pravnika i teoretičara – Živojinom Perićem, kao predsednikom komisije, i članovima Slobodanom Jovanovićem i Tomom Živanovićem.
Iste godine izabran je za docenta Pravnog fakulteta u Subotici, a od 1922. do jeseni 1930. godine bio je profesor ljubljanskog Pravnog fakulteta i od 1930. do 6. aprila godine profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Bio je jedan od najomiljenijih profesora, naročito među progresivnim studentima.
Kada je izbio Drugi svetski rat, bio je dekan. Iako ga je okupator odmah udaljio sa tog mesta, kasnije je od njega zahtevano da drži predavanja, što je odbio, da bi u novembru 1941. godine bio interniran u logor Banjica. I kada je pušten, specijalna policija nastavila je da ga privodi i saslušava, dok ga 1943. godine Gestapo nije ponovo uhapsio, a već sutradan streljao negde na Sajmištu.
Upisom na fakultet, Tasić je započeo da objavljuje svoje književne i naučne radove. Njegova interesovanja bila su vrlo široka, a najviše usmerena ka naučno-filozofskim istraživanjima. Bavio se mnogim problemima našeg društvenog i pravnog života, a bio je toliko aktivan da između dva rata nije bilo značajnog časopisa ili zbornika u kom nije objavio neki naučni prilog ili studiju. Pisao je i na srpskom i na više svetskih jezika, na šta ukazuje i činjenica da je jedan od najvećih, ako ne i najveći pravnik dvadesetog stoleća, Francuz Leon Digi u svom četvorotomnom „Sistemu prava” in extenso peppodukovao tekst Tasićeve čuvene uporedne studije o Digiu i Kelsenu, napominjući da misli da on sam ne bi mogao da ponudi bolju naučnu analizu. Poznati nemački profesor i teoretičar prava Karl Šmit toliko je cenio Tasića kao naučnika da je u predratnim godinama jednom jugoslovenskom doktorantu dao temu za doktorsku disertaciju „Naučno delo Đorđa Tasića
Pionir socioloških istraživanja u nas, Tasić je 1935. godine bio osnivač Društva za sociologiju, koje je okupljalo naše izuzetne stručnjake koji su se interesovali za sociološke pojave u zemlji i njihovo naučno izučavanje. U periodu 1939–1941. godine Tasić je bio urednik časopisa „Arhiv za pravne i društvene nauke”, u kojem će njegovi tekstovi ispunjavati veliki broj stranica tokom, manje-više, celog međuratnog perioda. Toliko je pronikao u sociološko gledanje sveta da je pristupio pripremanju velikog dela o tumačenju zakona, uvodeći kao nešto novo u pravnoj nauci sociološki metod, ali ga, zbog prerane smrti, nije završio.
Na komemoraciji koja je za njega održana na Pravnom fakultetu u Beogradu mogli su se čuti tekstovi koje je po izboru iz Tasićevih dela izdvojio prof. Radomir Lukić (inače, Tasićev đak), a čitali su ih studenti. Mada mu je bilo samo nešto preko pedeset godina, Tasić je ostavio na srpskom i drugim stranim jezicima preko šest stotina objavljenih radova. Na fasadi sudske zgrade u Vranju 10. 12. 1977. godine otkriveno je spomen-obeležje kojim će se trajno sačuvati spomen na dr Đorđa Tasića.
1 „Život i naučno delo Đorđa Tasića”, R. Simonović, u „Đorđu Tasiću u spomen”, Biblioteka „Tragovi”, Beograd 1999.