„PAŽNJA JE NAJREĐI I NAJČISTIJI OBLIK VELIKODUŠNOSTI“ – SIMONE VEIL
Malo Srba zna za ime Simon Veil. Gotovo svaki Francuz će vam sa velikim poštovanjem govoriti o njoj kao simbolu hrabrosti i beskompromisnom humanisti. Sve ono što danas predstavlja moderna francuska žena je na neki način njena zasluga kao i to što svaki Evropljanin ljubomorno čuva i diči se zajedništvom i postignućima Unije.
„Bili smo uvereni da se, ako pobednici iz 1945. ne uspeju da postignu brzo i potpuno pomirenje sa Nemačkom, rane Evrope koja je već bila razapeta između Istoka i Zapada nikada neće zaceliti, a svet će tada biti na putu za još jedan sukob koji bi još razorniji od prethodnih.“ Bile su reči Simone Veil , žene koja je preživela Aušvic, bila francuska ministarka zdravlja, borila se za prava žena pomažući legalizaciju abortusa, bila pionir u francuskoj vladi, zatvorskoj upravi i pravosudnom sistemu i prva je žena predsednica Evropskog parlamenta.
Posle preživljenog rata i Holokausta, bilo joj je teško da razume kako bi jedna evropska država mogla ponovo da ratuje, zato je bila posvećena cilju za koji će se zalagati do kraja života, ujedinjenju Evrope.
Pored velih uspeha koje je ostvarila, njen život je bio pun borbe i patnje
Simon Veil je rođena u Nici 13. jula 1927. godine u jevrejskoj porodici poreklom iz oblasti Lorene. Živela je i školovala se u Nici gde je završila srednju školu. Samo dva dana nakon toga Nemci su je uhapsili i deportovali je sa jednom od njenih sestara i majkom u Aušvic-Birkenau i Bergen-Belzen. Samo sestre su preživele koncentracione logore i oslobođene su januara 1945. Sestra, Deniz Veil, koja je ušla u francuski Pokret otpora na početku rata, uhapšena je i deportovana u Ravensbruk kao član pokreta, a ne kao Jevrejka.
Posle rata, Simon Veil je bila angažovana u francuskoj vladi, kao ministarka zdravlja tokom predsedavanja Valerija Žiskara d’Estena. Tada je uspešno predstavila i argumentovala zakon koji dekriminalizuje abortus u Francuskoj.
Danas, 48 godina nakon njenog obraćanja Parlamentu možemo da sagledamo značaj njene borbe i hrabrosti u njenom tada strastvenom obraćanju: “Izvinjavam se što sam to uradila pred ovom skupštinom sastavljenom skoro isključivo od muškaraca. Nijedna žena ne pribegava abortusu bezbrižno.“
Bila je to borba koja joj je donela žestoku kritiku ekstremne desnice. Najgnusnije primedbe su čak upoređivale legalizaciju abortusa sa holokaustom. Anonimni napadi uključivali su kukaste krstove naslikane na njenom automobilu i liftu u njenoj zgradi i pisma koja su njenu porodicu uznemiravala. Otprilike u isto vreme, Parlament je takođe glasao za zabranu laboratorijskih eksperimenata na životinjama u komercijalne svrhe. Tokom debate o tom pitanju, pojedini članovi su otvoreno uporedili ono što su nazvali genocidom nad životinjama sa „genocidom“ beba i genocidom u Aušvicu. Najgori komentar koji je zapamtila iz tog vremena bio je onaj koji je dao Žan-Mari Daje, član Parlamenta, koji je pitao da li bi pristala na ideju da se embrioni bacaju u peći krematorijuma. Međutim, u isto vreme, i u godinama posle toga, mnogi drugi su joj odali počast, prilazili joj čak i na ulici da joj zahvale i kažu joj da nikada neće biti zaboravljena za sve što je uradila. Tokom svojih javnih obraćanja posebno je navodila primer muškarca koji joj je prišao u prodavnici blizu njene kuće i rekao da „njen” zakon takođe znači veliki napredak za muškarce.
Brojni su veliki doprinosi Veilove francuskom društvu
Dok je radila u Ministarstvu pravde, pri kojem je bila Nacionalna zatvorska uprava, otkrila je da su, iako zatvorenice nisu pravile značajne disciplinske probleme, uslovi njihovog zatvaranja bili vrlo rigidni. Tako je, tokom svog mandata na toj poziciji, radila na poboljšanju njihovog tretmana i uspela da pregrupiše zatvorenice Alžira i omogući im da nastave obrazovanje. Godine 1964. postala je direktorka civilnih poslova i to je pozicija koja joj je omogućila da ima direktan uticaj na opšta prava i status francuskih žena. Među njenim dostignućima na ovoj funkciji su dvojna roditeljska kontrola porodičnih pravnih stvari, prava samohranih majki i njihove dece u slučajevima kada je otac neidentifikovan, i prava na usvajanje za žene. Takođe se pri Ministarstvu zdravlja borila za okončanje različitih oblika diskriminacije žena. Nastojala je na druge načine da pomogne ženama da brinu o svojim porodicama.Tako je, na primer, uspela da proširi zdravstveno osiguranje, mesečne stipendije za negu dece, porodiljske naknade itd.
Napustila je Ministarstvo zdravlja 1979. da bi se kandidovala na prvim evropskim parlamentarnim izborima sa direktnim pravom glasa i postala prva žena predsednica Evropskog parlamenta. Nakon toga je obavljala brojne odgovorne poslove vrlo uspešno i bila je vrlo ponosna zbog toga što je pionir u toliko stvari, ali posebnu važnost je pridavala tome da je, kao neko ko je preživeo Holokaust, predsedavala Evropskim parlamentom.
U svom prvom govoru pred ovim telom osvrnula se i na prošlost koja je uništila njenu porodicu i skoro uništila Evropu: “ Ovo je prvi put u istoriji, istoriji u kojoj smo tako često bili podeljeni, suprotstavljeni jedni drugima, okrenuti međusobnom uništavanju, da su ljudi Evrope zajedno izabrali svoje delegate na zajedničkoj skupštini koja danas u ovoj Komori predstavlja više od 260 miliona ljudi.“
Danas, više od 40 godina od njenog obraćanja Evropskom parlamentu, kada pogledamo Evropu, možemo da zaključimo da su dojučerašnji neprijatelji sada najjači stubovi Evropske unije, koja je, kako je rekla Simon Veil, velika podrška demokratiji širom sveta.
U novembru 2008. Veil je izabrana u Francusku akademiju i bila je tek šesta žena koja se pridružila „Besmrtnicima“. Godine 2012. odlikovana je Velikim krstom Legije časti. Simon Veil je preminula 30. juna 2017. godine. Odluka da se njeni posmrtni ostaci sahrane u Panteon doneta je u rekordnom roku, ona je peta žena koja je tamo sahranjena, smeštena je u isti deo kripte kao i drugi veliki branioci slobode (Žan Mulen, Andre Malro, Rene Kasin i Žan Mone).