KAKO POMOĆI OBOLELIMA OD RAKA KOJI SU U NAJTEŽOJ FAZI TE BOLESTI?
U Srbiji još uvek nema dovoljno hospisa, specijalizovanih bolnica za smeštaj obolelih od kancera koji su u terminalnoj fazi, poslednjem i najtežem stadijumu te bolesti!
Lekari je dijagnostikuju kada konstatuju da lečenje hemioterapijama i lekovima više nema nikakvog efekta na obolelog i da su se metastaze proširile na ceo organizam.
Oboleli tada trpi velike bolove, ne može sam da radi oko sebe i neophodna mu je pomoć drugih. Nega pacijenata koji su u takvom periodu se drugačije naziva palijativno zbrinjavanje.
Njegova suština je da se obolelom omogući da fizički, ali i psihički, što je moguće lakše provede poslednji period života.
Važna je i verbalna podrška
Radi ostvarenja tog cilja u zdravstvenim sistemima svih zemalja na zapadu postoje hospisi, specijalizovane bolnice u kojima pomoć obolelima od raka u poslednjem stadijumu pružaju lekarski timovi sastavljeni od stručnjaka svih specijalnosti ali i psiholozi, psihijatri i sveštenici!
To je praksa, jer je obolelima od raka koji su u najtežem stadijumu najviše potrebna verbalna podrška.
Kako je kod nas?
Umesto da se zbog alarmantnog broja obolelih od raka hospisi u većoj meri otvaraju, u našoj državi još uvek ih nema dovoljno.
Zbog toga se mali broj obolelih u terminalnoj fazi smešta u državne bolnice i domove starih, a većina, nažalost, ostaje u svojim kućama.
Članovi njihovih porodica moraju da budu uz njih neprekidno, 24 časova dnevno. Da sve bude još gore, mnogo puta su prinuđeni da napuštaju posao i prodaju imovinu, da bi obolelima obezbedili kakvu-takvu negu.
Kakvu pomoć pruža „Belhospis“?
Kada je reč o ovom problemu, situacija bi bila još teža da u Beogradu nije aktivna humanitarna organizacija „Belhospis“ čija je misija palijativno zbrinjavanje obolelih koji su terminalnoj fazi raka.
Aktivisti „Belhospisa“, lekari svih struka obilaze obolele ili preko telefona njima i njihovim porodicama daju savete i to rade besplatno, bez ikakve novčane naknade.
„Belhospis“ ima i svoj časopis o palijativnom zbrinjavanju koji izlazi uz podršku Vlade Velike Britanije, kao i svoj hospis. Nažalost, njegov kapacitet je nedovoljan, jer može da primi samo četrdesetak obolelih.
Osim „Belhospisa“ o pacijentima kojima je neophodno palijativno zbrinjavanje se u Srbiji brinu samo zaposleni u jednoj privatnoj bolnici i dve državne medicinske ustanove što ni blizu nije dovoljno!
Koliko je ovaj problem alarmantan, najbolje se vidi iz podataka da godišnje u Srbiji oko 40.000 ljudi oboli od različitih vrsta raka, a da 30.000 njih izgubi bitku sa tom najtežom i podmuklom bolešću.
Zbog toga je otvaranje većeg broja hospisa u Srbiji nešto neophodno i neminovno, ukoliko naše društvo želi da bar malo olakša situaciju.