.
Gde nema vode nema ni života. Voda postaje glavno ekonomsko i bezbedonosno pitanje 21.veka.
Profesori ekonomije, kada na svojim predavanjima objašnjavaju cenu nekog dobra, ističu da za formiranje cene nije važna samo apstraktna vrednost nekog resursa nego i njegova retkost. Dijamanti su skupi zato što su retki, a voda je jeftina zato što je ima u izobilju.
Medjutim, UN su registovale oko 300 potencijalnih žarišta u svetu, u kojima bi mogli izbiti medjunarodni oružani sukobi zbog vode.
Humanitarci tvrde da je voda osnovno ljudsko pravo, kao život. Bez nje, društva nestaju, ljudi umiru.
Istorija kao učiteljica života, najbolje svedoči kako su reke stvarale život, sela, gradove, a pesme nam oslikavaju te živote.
„Stani,stani Ibar vodo kuda žuriš tako…“ je jedna od najpoznatijih pesama o reci koja spaja različite nacije.
Reka Ibar izvire ispod planine Hajle u Crnoj Gori. Odatle kreće ka Kosovu, nešto dalje od Kosovske Mitrovice, pa onda preko Zvečana,Lleposavića, Raške, Baljevca, Ušća stiže do Kraljeva, gde se uliva u Zapadnu Moravu.
U dolini Ibra nikli su poznati manastiri. Ovde su boravili kraljevi, dizale se zadužbine. Zbog jedne ljubavi, one kraljevske, nikla je dolina jorgovana. Srpski kralj Uroš da bi na dostojan način dočekao svoju buduću ženu- princezu Francuske, naredio je da se duž puta koji se prostirao Ibarskom dolinom zasade ljubičasti jorgovani. Od tada, pa do danas, dolinom Ibra jorgovani u proleće šire svoj raskošni miris.
Ibar je simbol svih predela i gradova kroz koje prolazi, ali i slika našeg nemara. Zbog preopterećenog saobraćaja i izduvnih gasova, miris jorgovana više nije tako upečatljiv. Duž celog toka Ibra nepregledne su količine đubreta. Sve to vidljivo je oku prosečnog posmatrača, ali ne čini kompletnu sliku stanja na Ibru.
Sve organizacije koje su se bavile zaštitom životne sredine prateći reku Ibar od izvora do ušća u Zapadnu Moravu, saglasne su da je izrazit nedostatak brige za probleme koji otežavaju život ljudima i veoma ozbiljno narušavaju kvalitet života i zdravlja .
Forum mladih Pozitivne Crne Gore Rožaje, pokrenuo je peticiju sakupljanja potpisa za uklanjanje deponije u mestima Besnik, Radetina, Bać i Njeguši, kako bi se sprečilo zagađivanje reke i životne sredine. Reka Ibar koja protiče kroz opštinu Rožaje stalno je izložena zagađenju zbog blizine deponija.
Organizacija Let’s do it Kosova koja je ogranak mreže Let’s do it world, koja promoviše svet bez otpada, već 20 godina aktivno na terenu se bavi rekom Ibar i tvdi da je u gornjem toku u najlošijem stanju. Velika deponija je svakako jezero Gazivode, koje je nastalo od izgrađene brane na Ibru. Na Kosovu se u Ibar uliva i reka Sitnica, u kojoj nema živog sveta. Ova organizacija svedoči da je nedavno kompanija Pestova koja proizvodi čips, kažnjena sa 500e jer je prijavio stanovnik Vučitrna kada je video kamion kako izbacuje ostatke krompira u reku Sitnicu. Prema izveštaju Kosovskog demokratskog instituta, Kosovo se suočava sa sistemskim problemom kada je u pitanju odnos prema vodama. Neprerađena kanalizacija i neprečišćene industrijske vode slobodno se ulivaju u reke na Kosovu, što je protivzakonito.
Nizvodno, posle Kosovske Mitrovice, veliki zagađivači su u Leposaviću javlovište kombinata Trepča koje se i obrušilo u reku početkom 2021. godine. Meštani tvrde da se otpadne vode, pune olova, cinka i drugih teških metala, sa jalovišta odavno spiraju snegom i kišom u reku Ibar. Veliki zagađivač Ibra je i deponija u Leposaviću na koju Javno-komunalno preduzeće svakodnevno istovaruje tone otpada, a koja se nalazi pored obale reke Ibar. Kada je vodostaj Ibra povećan, ova deponija je pod vodom i Ibar nosi otpad nizvodno zagađujući poljoprivredna imanja. Ako ovoj deponiji priključimo još dve gradske deponije, koje su pored reke u Raškoj i Novom Pazaru, kanalizaciju domaćinstava, glavni gradski kolektor koji ide u reku Rašku, 40-tak strugara koje puštaju otrove u reku, lako je zaključiti koliko je veliki nedotatak brige, razmišljanja i akcije o očuvanju života.
Ipak, kod Biljanovca u Ibar se uliva reka Jošanica koja izvire na padinama Željina I Kopaonika. Kao planinska reka sa puno pastrmke, podiže kvalitet zagađenog Ibra. Kod mesta Ušće, Ibar takođe osveži i poboljša mu kvalitet reka Studenica. Ova reka izvire na Goliji, a koliko je čista ova brza planinska reka govori i prisustvo pastrmke, ali i veoma retke ribe, lipljen. Zahvaljujući ovim planinskim rekama, u Kraljevo Ibar stiže kao reka druge kategorije.
Predsednik ekoloskog pokreta Eko Ibar, nastavnik ekologije Miroslav Pavlović, već 30 godina se raznim akcijama na terenu bori za čistiji Ibar. Pavlović kaže : ,,Treba biti dosledan, i u životu treba da se ponašamo, da kažem, regulativno, ne da pravimo kuću pored reke, ne da zapušavamo kanale, ne da bacamo đubre pored reke…Mi Naše otpadne vode prosleđujemo Trsteniku, Vrnjačkoj Banji, Kruševcu, a nama to isto rade Raška, Novi Paza,r ali i deponije iz Tutina, Ribarića….“
Ali vodu ne zagađuje samo industrija i loša infrastrukturna rešenja deponija. Zagađujemo je svi mi!
Prema podacima američkog Udruženja za zaštitu životne sredine, preko šezdeset odsto zagađenosti dolazi od viška vode koja potiče od padavina u gradskim i poljoprivrednim zonama. Ta zagađena voda koju tlo ne upije nosi sa sobom goriva i maziva od vozila, fekalije životnjskog porekla, đubre, naslage zemljišta, hemijske pesticide i đubriva i drugo. Često višak vode od padavina u prigradskim naseljima sadrži više pesticida, nego voda sa poljoprivrednih područja. Već smo razmotrili na početku, ali nije na odmet ponovit,i da način na koji odlažemo đubre utiče na kvalitet vode u našim rekama, jezerima, na obalama i u rezervoarima podzemne vode.
Ako bi jednog jutra zatekli u poštanskom sandučetu flajer sa porukom: „ Ne bacajte otpad, otiče u Ibar“ ili flajer sa predlogom gde možemo da recikliramo iskorišćeno ulje od automobila, gde da odložimo opasan otpad iz domaćinstva (ostatke farbe,hemikalija…) ili podsetnik da pokupimo izmet od kućnih ljubimaca, podsetnik da za baštu ili travnjak koristimo prirodno đubrivo, sigurna sam da bi to bio, ko zna koji pokušaj, ali i mali korak ka buđenju uspavane svesti da nam je život, odnosno Ibar ugrožen i da ga zagađujemo baš svi mi, svakodnevnim načinom života.
Ako je osnovno ljudsko pravo – pravo na život, a života bez vode nema, potpuno je razumljivo zašto je voda dobila tretman osnovnog ljudskog prava. Da li smo svesni da sebi i svojoj deci uskraćujemo život?
Ana Aleksić