Preduzetnici u Srbiji plaćaju zdravstveno osiguranje čak i kada nisu osigurani.
„Džepovi solidarnosti“
Preduzetnik iz Pančeva je za sebe godinama uplaćivao doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje. Ekonomska kriza izazvana koronom dovela je do toga da je potražnja za njegovom robom opala. U pokušaju da spasi firmu, prestao je sebi da uplaćuje obavezno zdravstveno osiguranje. Ubrzo se razboleo, a račun firme je zbog dugova blokiran. Ovo je sve češći scenario koji se događa preduzetnicima kod nas.
Na koji način su u Srbiji preduzetnici zaštićeni od rizika poslovanja, i da li mogu u navedenom slučaju da ostvare pravo na lečenje? Zbog neizmirenih neuplaćenih doprinosa za zdravstveno osiguranje preduzetnik u navedenoj situaciji nema pravo na zdravstveno osiguranje. To pravo izgubio je onog trenutka kada je prestao da uplaćuje doprinose.
Nezaposleni mogu da ostvare pravno na zdravstvenu zaštitu prijavom na evidenciju Naconalne službe za zapošljavanje. Da li preduzetnik kome firma ne radi, i koji je pri tome bolestan, može da zatvori firmu, prijavi se na evidenciju za zapošljavanje i ostvari pravo na zdravstveno osiguranje?
Preduzetnik za svoje dugove odgovara deset godina. Ujedno, to je najduži rok zastarelosti koje poznaje naše pravo. Dakle, dok ne izmiri svoja dugovanja, preduzetnik ne može da zatvori firmu i dokle god firma postoji preduzetnik je formalno zaposlen. Faktički on ne radi, račun mu je blokiran, ali svakog meseca mu se obračunava porez i doprinosi za mesec koji je protekao kao da radi.
Preduzetniku, a i njegovoj deci koja su preko njega osigrana, neće produžiti zdravstvenu knjižicu u gore navedenoj situaciji. Iako oni ne mogu da ostvare pravo na obavezno zdravstveno osigranje u mesecima kada zdravstevna knjižica nije overena, preduzetniku se i za te mesece ono redovno obračunava. Sa jedne strane preduzetnik je obvezan da plaća zdravstveno osiguranje, a sa druge strane ne može da bude korisnik zdravstvenog osiguranja dok ne izmiri dugove koji se gomilaju, zbog toga što je na primer preduzetnik bolestan i ne može da radi
Zdravstveno osiguranje nastalo je u drugoj polovini devetnaestog veka, pod uticajem radničkih pokreta. Zbog teških uslova rada, čestih povreda i bolesti, radnici i njihove porodice bili su materijalno ugroženi jer nisu dobijali nadnice u vreme odsustvovanja sa posla, a imali su povećane rashode ukoliko su odlazili kod lekara ili kupovali lekove. Iz radničke solidarnosti javila se ideja o štednim blagajnama koje su funkcionisale po principu: svi članovi blagajne ulažu, a koristi onaj ko se povredi ili razboli. Blagajne su funkcionisale u okviru manjih grupa. Međutim, ovaj sistem je vremenom napušten i zamenjen pravilima po kojima su poslodavci bili odgovorni za izdržavanje radnika u vreme njihove nesposobnosti za rad usled bolesti.
Prvo sveobuhvatno rešenje za zdravstvenu zaštitu uvela je Nemačka 1883.godine Bizmarkovim zakonom. Ovaj sistem se uz manje izmene koristi i danas. Posle Drugog svetskog rata, u zemljama koje su formirale socijalistički sistem uvedeno je zdravstveno osiguranje za celokupno stanovništvo na taj način što je država na sebe preuzela obavezu organizacije zdravstvenog sistema i zdravstvene zaštite stanovništva. U Engleskoj je, kao odgovor na ovaj socijalistički sistem osiguranja, 1948. godine uveden sistem osiguranja za celokupno stanovništvo koji podrazumeva besplatnu zdravstvnu zaštitu – Nacionalna zdravstvena služba. Po tom sistemu su kasnije sve zemlje Zapadne Evrope postepeno uvodile sistem zdravstvene zaštite. U Engleskoj i Italiji je celokupno stanovništvo obuhvaćeno besplatnom zdravstvnom zaštitom, tj. sistemom Nacionalne zdravstvene službe, koja se finasira putem poreza. Obuhvaćenost stanovništva besplatnom zdravstvenom zaštitom iznosi u Francuskoj 95%, Nemačkoj 85%, Švajcarskoj 98%, Belgiji 95%, Grčkoj 95% i Španiji 95%. U ovim zemljama zdravstvena zaštita sprovodi se kroz sistem obaveznog osiguranja ili kombinacijom obaveznog i dobrovoljnog osiguranja.
Međunarodni dokumenti upućuju na to da je država dužna da obezbedi zdravstvenu zaštitu svojih građana na što višem nivou, a prema ekonomskim mogućnostima države. Ovo podrazumeva i cilj da se što veći procenat stanovništva obuhvati pravom na korišćenje osnovne zdravstvene zaštite bez doplate.
Zakonom o zdravstvenom osiguranju, donetom 2019. godine, u Srbiji se obavezno zdravstveno osiguranje organizuje na načelima: obaveznosti, solidarnosti i uzajamnosti, javnosti, zaštite prava osiguranih lica i zaštite javnog interesa, stalnog unapređenja kvaliteta obaveznog zdravstvenog osiguranja i ekonomičnosti i efikasnosti obaveznog zdravstvenog osigranja.
Načelo obaveznosti podrazumeva obavezno zdravstveno osiguranje, koje se obezbeđuje obavezom plaćanja doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje.
Načelo solidarnosti i uzajamnosti znači da troškove obaveznog zdravstvenog osiguranja snose osiguranici i drugi obveznici uplate doprinosa, a prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja koriste ona osigurana lica kod kojih je nastupila bolest, povreda i slično. Zdravstvenim osiguranjem u Srbiji pokriveno je blizu 100 % građana, ali postoje ,,džepovi”. Zdravstvenim osiguranjem u Srbiji nisu obuhvaćeni svi građani, već samo oni koji su u statusu osiguranih lica, kao dokaz da je neko u statusu osiguranog lica služi zdravstvena knjižica. S druge strane obavezu plaćanja zdravstvenog osiguranja imaju svi koji ostvaruju prihode ili bi formalno trebalo da ostvaruju prihode. Upravo tu dolazi do razlike između forme i suštine. Formalno preduzetnik je lice u radnom odnosu i ostvaruje prihode a obaveza plaćanja poreza i doprinosa je utvrđena paušalno, što znači da se obračunavaju porezi i doprinosi po stopama koje ne zavise od ostvarenih prihoda preduzetnika tako da preduzetnici plaćaju poreze i doprinose i kada, kao preduzetink iz Pančeva, ne ostvaruju prihode. Ukoliko doprinosi nisu plaćeni na vreme, gubi se status osiguranog lica i ne produžava se važenje zdravstvene knjižica za osigurano lice i članove njegove porodice .
Prema evidenciji Agencije za privredne registre u Srbiji postoji oko 200.000 preduzetnika. Oni svojim radom u velikoj meri doprinose društvenom razvoju. Čini se, ipak, da je celokupan rizik tranzicije i liberalizacije tržišta pao na najslabije ekonomske subjekte – na preduzetnike.
Da li se načelo solidarnosti i uzajamnosti, propisano Zakonom o zdravstvenom osiguranju, odnosi i na preduzetnike?