Tek kada ga masakriraju komarci, a za grlo uštine neindentifikovani element onoga što bi trebalo da je vazduh koji diše, ili mu smrad uđe u poslepodnevnu kafu kod Moskve, prosečan čovek počinje da izgovara reči: „Ekologija“! „Životna sredina“! „Zagađenje“!
Do tada, ove reči su samo deo nama svima već odavno neželjenih političkih kampanja i zimskih izveštaja u jutarnjem programu.
Ja sam običan, prosečan čovek. Živim u centru Beograda i manje-više cele godine izbegavam prolazak pored dorćolskih šahtova, zimi psujem ove što lože – kućne peći ili toplanu – svejedno, šljapkam u gumenjacima kad padne malo jača kiša i sēdim čekajući da dođe tramvaj koji ne može da ide po poplavljenim šinama.
Imam nekoliko bliskih članova porodice, par prijatelja i kolega koji žive u naseljima duž Zrenjaninskog puta. Često ih posećujem. Ali, tempiram vreme posete. Tako već decenijama.
Ako je leto, prethodno se naoružam Autanom, jer sam se ne jednom vratila otečena od ujeda rojeva komaraca sa kojima stanovnici, na primer Koteža i Krnjače, već mogu i stranku da osnuju.
Da imam moć da se vratim dvadeset godina unazad, prelazak preko Pančevca dao bi mi priliku da oči odmaram na poljima na kojima se tek pogdegde vidi usamljena kuća. Onda red prizemnih kuća, pa opet duga nepregledna ravnica.
Nemam vremensku kapsulu, a ni helikopter da prelećem do kuća onih sa kojima bih želela da proćaskam oči u oči, posetim ih kada su bolesni ili im dođem na slavu. Nemaju ni oni kada mile preko onog istog mosta da bi došli do posla, lekara, novih cipela, hrane, pozorišta, škole.
U međuvremenu, naselja Krnjača i Kotež, dobila su na desetine hiljada novih stanovnika. Ljudi žive u, najčešće pravno neregulisanim objektima, raznih veličina. Žive i sa navikama – nenavikama donesenim sa raznih strana, sa obećanjima, verovatno i nadanjima da će živeti bolje.
Odakle god da su došli, verujem da baš i nisu očekivali da će proći decenije, da će odgajiti decu, poženiti ih i poudavati, sahraniti roditelje ili komšije i prijatelje, a da će sve to vreme, na 5-7 kilometara od ljutog centra Beograda živeti bez kanalizacije. Čitave zgrade od četrdesetak stanova, sa kovanim ogradama ili onim običnim, sa ružičastim, rezedozelenim ili jarkožutim fasadama, ili kuće u raznim fazama dovršenosti.
Nisu sigurno došli da, već od sredine maja, ne mogu da dišu od smrada kanala kojima su ova naselja opasana, da će kuće graditi u sojenica stilu jer, ako padne kiša, skupljaj lavore i baštenske makaze kod komšije u trećem sokaku. Nema kišne kanalizacije, pa je nekad i ceo Zrenjaninski put poplavljen.
U vreme kada sam ja bila dete i odlazila u posetu svojoj omiljenoj tetki u Jabučki rit, mnogo udaljeniji od mog Dorćola, od Koteža ili Krnjače, kanali su bili prostori tišine u koje su muškarci odlazili da pobegnu od žena i mudruju nad pecaroškim štapovima. Ne znam da li i šta pecaju današnji momci, ali ja sam dolazeći u ovaj kraj grada videla samo žabokrečinu, mulj i osetila tako strašan smrad da se neću skoro vraćati.
Nasip, na kome sam rano letos pratila dve rode i slikala nesvakidašnje prizore zalazaka Sunca i leptire svih boja, ugrožen je divljim deponijama. Iz vode u nekoliko vrbaka viri drveće kao idealna scena za horor filmove, iako, samo pet minuta hoda dalje, neke lepe retke ptice, lagano plove po prirodnom jezeru ispod nasipa.
Za vreme vanrednog stanja prošle godine iz kanala su komunalci vadili sve i svašta. Žitelji, tik pred svojim kućama, bacaju u kanale sve što im je višak. Ne znam da li je to tako zbog neznanja, bezobrazluka, lenjosti, da li bez razlike važi pravilo da je kuća samo do praga na kome stoji otirač sa natpisom Welcome. Čak i da je sve od prethodno navedenog, zar nema mogućnosti da se ljudi opomenu, nauče, kazne – štagod je dalo rezultate u belom svetu?
Moja prijatejica i koleginica se pita:
- Kanal od zgrade kanalizacije u Kotežu do restorana Bitolj u Krnjači je prepun otpada cele godine. Ko je nadležan da ga prazni?
- Kanal na prvoj stanici autobusa 43 u naselju Kotež je leglo smrada, žabokrečine i otpada. Ko je nadležan da ga čisti?
- Posebno zanimljivo je izlivanje septičkih jama u Kotežu; posebno deo oko osnovne škole „Zaga Malivuk“ koji je kod malo veće kiše prekriven vodom koja nigde ne otiče već se meša sa otpadnim vodama iz jama. Ko je za to nadležan?
- Duž Zrenjaninskog puta je mnoštvo prodavnica, ljudi odlaze u snabdevanje svakodnevno, a pritom, prolaze kroz kanale prepune đubreta, izvor zaraze, i to posle unose u kuće.
- Čitave zgrade su sagrađene, na primer u Krnjači, i stanari su se zaduživali kreditno kod ovdašnjih banaka, uz regularno izdatu upotrebnu dozvolu, a da je pri tom cela zgrada na jednoj septičkoj jami, koju Grad prazni jednom mesečno. Stanari, u zavisnosti od sastava kućnih saveta, možda još i skupe novac za neko pražnjenje jame između, ali to nije stalno, i ne daje rezultate. Kiša svaki put dovede do izlivanja ovih jama. Kako su Metro i još poneki objekat prodaje, priključeni na gradsku kanalizaciju, logično pitanje glasi: „Zašto nisu priključene i ove zgrade“?
Sve što mi je nabrojala, onako usput u telefonskom razgovoru, našla sam sa datumima 2009, 2010 – 2021/22 u raznim onlajn novinama, portalima, lokalinim fejsbuk grupama. Ništa se nije promenilo.
Da je do kažnjavanja – za deceniju da su po desetoro kažnjavali, pa valjda bi se narod naučio redu.
Kako i da ih naučite redu kada vide da dozvolu za gradnju dobijaju razni, pucnuvši prstima. Ljudi će vam reći: „Ako njega niko ne kazni što sagradi pet umesto tri spratova, pa neće ni mene što sam bacio šporet u kanal“.
Da je do plaćanja priključka za kanalizaciju – valjda bi i na to narod pristao, ako su osamdesetogodišnji penzioneri po Dorćolu pristajali da im uvode centralno grejanje u stanove. Čovek uvek želi bolje, samo ako mu neko ponudi.
Za svako od naselja sa one strane Pančevačkog mosta mogla bi se postavljati pitanja do u nedogled:
- Za ritove i staru populaciju koja živi u njima jer su svi koji su mogli pobegli
- Za Ovču u kojoj izvor izuzetno mineralne vode pravi veštačko jezerce, u kome se brčkaju i blatom mažu pretežno stari i bolesni – a sve pored kanala u koji lokalni živalj odvodi prljavštinu iz svojih staja
- Stara zapuštana Bip fabrika iza koje se proteže naselje čijom sam veličinom bila šokirana, a sve to u okruženju močvare – ko zna čime ispunjene jer su u okolini brojni hipermarketi razne robe i stovarišta
- Naselja oko Pančevačkog mosta, divlja, poludivlja, deponska
- „Elitni“ bazenski i spa kompleksi okruženi zapušenim zelenim kanalima
Mnogo je takvih priča, a zapravo samo jedna: potreba savremenog čoveka da živi u koliko–toliko uređenom okruženju ostvaruje se kroz učenje, obaveštavanje, predviđanje, regulisanje na nivou zakonodavstva, ali i domaćinskog ponašanja.